Добродошли!
И ћук пјева и мирише липа
И пун мјесец бујну машту храни
Њих се двоје погледују често
Он не пита
Она се не брани
Он јој у сну сисе стиска чврсте
Пред зору му сјеме навре вани
И даље се погледују често
Он не пита
Она се не брани
Сва у зноју пробуди се, врисне
Грч је мине, препоне јој стисне
Моли зору, не свитала свани
И даље се погледују често
Он не пита
Она се не брани
Мирис трава ваља вјетар топли
Оде љето, у жудњу се стопи
У гледању прођоше им дани
Он не пита
Она се не брани
Ноћас сам био пијан
Повраћао сам .
Упишао сам се .
Унередио .
Када и како сам дошао кући , не знам .
Магла .
Снови .
Збрка .
Пили смо у кафани поред пијаце ,
јели гилице ,
ја и још четири стална госта
и конобарица .
Прво пиво ,
пелинковац ,
па вињак .
Певали смо и пили до касно у ноћ .
Кући сам пошао пешке .
Прекид филма .
Тотални .
Драгица, конобарица ,
пошла је са мном .
Да ли ме је она скинула
да уђем у каду ,
па у кревет ?
Да ли је било секса
не знам .
Хвала јој .
Свакакo
Док ћутим бележим одјеке горке тишине .
Који упорно покушава да уђе у мене.
Да слике девичанства мога тела
Преузме као своју оставштину вечне борбе црног и белог
Које се воде у мени као у епрувети за рађање неког новог света
Суровог да суровије не може да буде веће
Од мога испегланог тела опремљеног за даљу употребу у овом тренутку
Док ветар разноси полен и мирисе природе која се буди у нама
После сурове и хладне зиме жељне топлоте тела који се распада
У таласима воље сирове крупне стварности наше историје .
Изиграни смо
Време нам тече узалуд.
Године које беже, умиру у зноју љубавника
који свршавају певајући
оде пропалој младости,
спремни да забораве све курве
Које су рађале киклопе ,
задовољне, захвалне, неверне блуднице
жељне узбуђења
и мало пара
Лутaјући шумама успеха
свих саможивих супермена.
Свих песника,
заблуделих у времену романтизма,
који умиру за грешну
истину
Изиграни смо
Време нам тече узалуд.
Године које беже, умиру у
зноју знаних и незнаних
љубавника
Стојим на гробу оца и мајке
Плачем .
Дуго нисам био ту .
Лутао сам светом и животом ,
тражио смирај туге ,
место где плачу скитнице ,
где бол душе боли живе ,
где живи завиде мртвима ,
где мозак боли од лоше ракије и цигара .
Тамо где плачеш када сване јутро
јер си опет сам.
Тамо сунце не рађа ,
умира заједно с тобом,
У загрљају јадника
који су побегли од себе ,
да не би другима наносили бол.
Несрећни што постоје ,
а сами .
Опростите , родитељи.
Опростите
Молим те немој се звати Агнес…
Ако се родиш код људи који живот воле
нека ти дају било које друго име
Али Агнес, не, недај се тако звати…
Ни чиста
Ни света
Ни јагње
Ни дјева
Агнес се немој звати…
Будеш ли Агнес
Ништа од мене
Мушкорођеног, немуштог, нећеш имати
Ни погледа, ни пажње, ни додира
ни зов природни, не…
Јер како да ти све то дам?
Ако си чиста
Ако си света
Ако си јагње
Ако си дјева
Не, немој се Агнес звати!
Схвати…
Све наше , што други не разумеју ,
то је љубав .Не разумеју је , јер не разумеју нас.
Нашу љубав ,
рођену на улазу ноћи у јутро ,
на клупици под трешњом .
Месец нас је посматрао ,
као да ни он не верује шта чује
музику наших срца
стопљену са хуком сове
и цврчком под клупицом
над којом смо се заклињали
у љубав
и пусте снове младости .
Од тада… до данас…
прошло је…
а с првим септембром,
љубав је — нестала
Време за моју приповест истиче.
И испосничко тело и вековање су на концу.
Посежем за пером.
Вапај моје немирне сени у црној ризи
црне судбе ниже отрован ђердан речи.
Над данима ђаволи су застор навукли.
„Погни главу“, налаже живот,
„Клекни на колена и погни главу!“
Само Бог познаје и храброст и илузију пркоса.
Болујем од жудње за заборавом.
Стид ме терета под којим се погурих.
Одјекују ми груди од пустоте.
Пратећи немир игроказа ветрова и знамења
горућег трептаја била, окасних.
У жељи да озорим затичем душу у несмирају.
Можда сам проћердао своје снове.
Смотрим, самоћа се до бескраја простире.
Срца сумрачје коначиште тражи
у вилајету, тамнијем од сваке злосреће.
Осећам кривњу док крчим пут грехова.
Руке свити око свог посрнућа
у тмушним временима право је благодарје
Зборе мудраци да је слепа нит судбине.
Вазда ми патња садруг док у празној соби бдим.
Скривамо се кад скривимо.
Кајање није жеља да се пропуштено врати.
већ увиђање да је све свршено.
Изнова дишем кроз успомена прозор.
„Светлост неких звезда стиже до нас
тек када се угасе.
Сада ме посећује та светлост прошлости“.
Њен осмех беше ми обданица.
Хоће ли жишка мог немира једнога дана доћи до ње?
(према мотивима романа Александре Михајловић – „Кроз прстохват цимета“)
Побегао сам из себе.
Плутам, љуљушкам се на налету енергије,
лепо ми је. Ли
Гутам страх,
изаашао из мојих снова о животу.
Смирен, потпуно ушушкан у идеје слободне мисли,
схватам да ћу од среће почети да плачем.
Спреман да своје песме рецитујем пред истином
самог себе.
Испаштам грешке историје свих који су покушавали да пишу као и ја.
Мрвице мога живота су испале, кљуца их врабац.
Оне су чиниле део мог мозаика и свега што је мој живот.
Шта ћу сад?
Покушаћу да направим нови мозаик свога живота,
да наставим где сам стао,
да доведем склад
и наставак енергије у мој живот.
Уљуљкан у налетима енергије,
спавам на речима моје поезије,
сигуран
у своје мисли и снове.
oštriti olovku, crtati svunoć
mekan i topao snijeg
postati fosil, pucketanje vatre
neka pitomost trena
miris večeri, miris kruha
htjela sam biti ptica
u zidove prosinca usječena
i bajka u koju majka unosi svijeću
plamen vatre svjesna mojih misli
i beskraja moje zime
oh da sam damar
mračnih dolova, huk bure, snijeg
dubok i spokojan, da sam zvijezda
što jezdi svemirom i na ognjište
iz gluhe noći pada
htjela sam
ali već je minula južna noć
majka odlazi
sa sjajem svijeće ukrašena
svjetionik me već gleda
iz ambisa, nepomičan
bez riječi, i hladno sunce već je
nacrtalo prag, izvezlo
svanuće nad brijegom