Категорија: Uncategorized

 

 

omamila riječi čista
tišina na brijegu. šum

ustaklio oči bez sjenki.

sklopim grudi. žeđ
presušenih žila
pojim u krajoliku.

 

dovršavam misli povjetarca
što niz brijeg tihuje

kao da plovi
za ogrlicama sunca
za obrisima orgulja
za čistim srebrom tišine
za dječjim željama
zaspalim u bezglasju
žutoga ljetnog klasja

 

Ходам полако

улицама мога живота.

Јесен је.

Чекам хладне јесење кише,

да ме напокон отрезне, и оперу Сву штроку,

накупљену и насталу у мом походу

ка врху

замишљене пирамиде успеха.

 

Све ће нестати када одем.

Пукнуће као маслачак

на ветру.

Промена ће бити велике

Ко ме знао , неће више.

Ко ме није знао , заболе га.

 

И увек је тако,

када дође време спознаје…..

Пријатеља нигде нема.

Не постоје

 

Гледам те , тако младу , лепу како сваког дана пролазиш нашом улицом.

С каквом лакоћом , гипкошћу , с каквом грациозношћу идеш ка послу , пролазећи поред нас. Свесна си свог утицаја на мушки свет.

Гутамо те очима , а да нам се препустиш  , не бисмо знали шта стобом да радимо

Овако , голицаш машту , распламсаваш страст , будиш одавно заборављену младост, жељну искрице , праве авантуре.

Кад прођеш , иза тебе остаје мирис јабука . Гледамо те , гутамо те . После тебе , тајац

Настављамо да седимо на гајбицама испред наше продавнице , пијемо пиво и коментаришемо

Незамисливо.

________________________

Док седим и пијем кафу, покушавам да пишем,
али речи су ми побегле.
Вратио сам се… годинама уназад.

Ја, отац и мајка , седимо, пијемо кафу,
смејемо се.
Радост је свуда око нас.
Све је близу, а тако далеко.

Време стоји.
Мисли лете дубоко у прошлост.

Док сам био млађи,
све је било упаковано у целофан стварности ,
скривено, забашурено,
чувано у временским капсулама
целокупне историје ондашњег постојања.

Тада нисам био свестан, они јесу.
Данас сам ја свестан, али њих нема.

Време пролази.
Ми остајемо у процепу,
чекамо другу шансу

да откријемо право време.

Настави са читањем “У ПРОЦЕПУ ВРЕМЕНА – Саша Козић”

Пођем пре неки дан код лекара имао сам заказано Нисам отишао , нису ми дали . Блокадери

Рекох им : Имам дијагнозу , мултипла склероза .То што ме не пуштате , ништа вам као и мени не значи . Лека за мене нема.

Ћутали су . Ветар је донео лавеж пса , помешан музиком .  Тишина наста.

Куму сам рекао : Врати ме кући Не разумем да слободно умним људима не смета блокада.

Да творци песама ћуте и трпе. Знам , нећу моћи овако дуго да трајем.

Да их трпим , не могу . Али док сам жив , мој крик биће већи.

Већи од њихових блокада,и туђег кукавичлука.

У журби сретох тебе —огризак јабуке бацаш на земљу палиш цигару , трчиш на станицу .

Не одвајам поглед од твоје сукњице и твојих витких ногу , Бога молим да те опет сретнем .

И док сам полако почео да те заборављам , насмејану и задовољну срећем те у аутобусу

Бог ме ипак чује , милостив је .

Улазак контролора натера мене и Њу да истрчимо напоље.

Погледи нам се сретоше —прхнусмо у смех.

“Ја сам Слађа. А ти?” И то беше окидач

за нашу љубав.

Рођен сам у тишини беле светлости . Живим у кутији створеној од стварности улупане у шлаг.

Чекам да ме полиже историја која настаје у главама лудих пробисвета који лутају падинама глупости.

Плачем заједно са њом , што прождире стварност учмалих путника трамваја званог жеља.

Налазим се у процепу времена и мојих тежњи , гутам блуд као вредност мога мишљења.

Амбис преузима цео мој живот који је тек почео, а већ смрди на хаос.

Падам у рупу насталу од помрачене свести рака самца у пустој кућици.

Мој свет се враћа на почетак као пас завијам у предворју туге створене да милује нераспоређене индивидуалне будале универзума.

Створеног да не би стварали ништа што не мора да се створи.

Плач је тај који нас тера у суноврат новог рођења

Као сасвим млад ,

могао сам да скочим на облак ,

да прескочим планину . Могао сам да летим , весело као лептир ,

да чујем шапуте ,

магичне ноћи .

На моме јастуку ,

да сањам снове достојне једне усамљене брезе ,

у шуми јабланова могао сам .

Нисам .

Дошла је старост ,

Седа коса .

Не скачем на облаке

Не прескачем планине

Не летим…

Чујем шапате на моме јастуку

Сањам недосањане снове

младости моје .

 

 

Искрен сам,

према себи.

 

Сву моју поезију ,

ако се тако може назвати ,

показујем свима.

 

Не тражим похвалу,

већ потврду.

Да наставим…

да пишем.

 

Све што напишем,

што доживим

у вировима времена,

или у сновима ,

истина је.

О њој пишем.

 

Сви моји страхови,

сва моја надања,

откривају моје мисли.

 

Време тече,

иде… лети,

некад брже од снова,

брже од самог живота.

Тек кад се деси,

схватиш да си жив.

 

Живиш, сањаш, мислиш, идеш ,све то зовеш животом.

А заправо,

битишeш

као стуб

у протоку

времена.

_________________________