Категорија: Uncategorized

PLIMA

Razmirje hridi.
Poslednji krik galeba
oblak u sumrak imenuje.

Mesec se razigrao.
Tisina je okamenjena
iscekivanjem neba.

Odmetnutost kapi
menu pretpostavlja.
Pomamilo se more.

Aleksandra Pavlovic – Teda

”Zato ću svim srcem težiti ka tome,
da od nekog tamo budem djubre veće.
Predaću se i otrovu svome,
jer sve što miriše ima malo sreće.”

Pesma ”DJUBRE”
autor – Srbobran Matić

ВИДОВДАН
 
Добар вам дан
Господо српски витезови,
Ви који храбро корачате
Кроз беспуће и таму
Неког новог света,
нових институција.
И ви који добијате битке,
И ви који идете из пораза у пораз
Али не одустајете од крајњег циља…

Добар вам дан
Господо српски витезови
Који сте се расули на све стране
На разне фронтове и мегдане
Да свако под својим барјаком
Зарад своје науке
Приноси жртве, пролива крв и зној
Да би своју чету увео у строј…
 
Добар вам дан
Господо српски витезови
Као што је и овај,
Као што је и сваки други дан добар
За ратника са муњом у очима
И бакљом у грудима
Јер ви господо српски витезови
Живите међу људима…
 
Марко Михајловић

Naslonila sam lakat na koleno,
tu, kraj jezera, pišem…
Zubato sunce u prstima mre
i seje slova optimizma.

 

 

Балконска дама седи у чешкаоници за вечност

у Дјеловима.

Ако се не лажемо Дјелови су село семберско!

Але и наравно, вране круже над њеним сламатим шешером.

 

 

Сви вриште: вране јер су за то одалеко плаћене,

Але јер су але,

а дама не што је дама већ што јој  СОПСТВЕНИ мозак пију,

Кобац и остали.

 

 

Слобода, да, наравно има одавно затвор и тврду столицу.

Ако се не лажемо затвор и слобода су стомачне тегобе.

Заласком сунца за ћошак вијуга остали у чекаоници

правдом правду правдају дами.

 

 

Јадни је хвале, други не жале… Е, моје але!

Вране су блаћене да мозак пију и кроје СЛАМАТИ шешер.

Kada bih verovala u sebe koliko u Lazara verujem ja
U maglama teskim i ovim najcrnjim mukama
Tada bih jurisala prsima u prsa kao licna Lazareva hajka
I zgromila bi’ ih ovim mojim golim, tankim i zenskim rukama.

Ja bih im u seme zgazila gadno, kao medju turke Obilicu
sto nam glave raspamecuju raskolima uma
A onda bih im nasitila to jadno i gladno,
da se od rdje ocisti Lazareva kruna
i zapevala:
Da Bog da svakom Srbskom ticu mesto perja od zlatnoga runa!

Ali od Bogova ja nisam jaca, kao ni telo Kosancica od maca,
samo sam u sebi odrodila praunuke od placa;
Ne placite deco, jer jos Nebo sveto ko tamjan mirise;
Ne placite, dovoljna im nije bila nasa postelja meka;
Ni ti dete, ne placi, sto ti djed i na sara’nu pred
njegovim djedom mora da saceka,
jer se isto dise od veka do veka.
Ako na zarudi na Kosovu Srbska zora nece biti ni coveka.

Sokole se, eto tako da se neki djavo iznedri iz bola
Jer jos medju njima nema sokolivog pera
sokole se, misle, najlakse je ranjenog porobiti sokola,
bolesnom i gladnom ubiti se vera.

Izdaje se tako sto se raskos gnjili
Ubija se nekad i bez bojnog polja
Jer da ne ubiju nista ne bi bili
Tudje hoce samo onaj ko je golja.

Bice dana da poSrbimo i sto nismo hteli
Od Boga pred nama raskosna je zetva
Ni nas deco nisu kukci sneli
njima Lazar vazda kletva,
Nama Lazar lasno vera,
“Rasuse se redom kosti onom ko pretera”!