Категорија: Uncategorized

Krvi zedna.
Dolazi mi.

Muke zeljna
Prilazi mi

Srca gladan
opija me

Ta vrelina
Ubija me.

Pozvala me i rekla
Kako si? Sta radis?
Dobro, rekoh ja.
I nastavih dan.

Dobro vece. Sta radis?
Sanjam, rekoh ja.
Sanjam, sanjam, da.

A ko ste vi? , zapitah je.
Jedne noci, tuzne godine
U srcu su svece gorele
I soba na crno mirisala.

Znam sta ste vi.
Stranac, ko vozac tramvaja
Ta tvoja tuga bez kraja
bla, bla, bla, bla, bla, bla, bla.
Ubija me.

Idi nek te davo nosi!

Pitam se
kome je u ovoj noci kao meni
Ko je tuzan
A ipak srecan sto postoji.

Kome je zivot
bolniji od bola
uzasniji od sudbe
a ipak tako mio, drag
tako nezan, plah.

U ovoj noci sam sam.
slusam, cekam dan
jutro sto me voli
sudbu sto me moli
da nastavim ja

I jutro ce doci
i mladost ce proci
bicu neko ja
kad pitaju me
zasto cutim sam
zasto placem sam
zasto pevam sam
ja znam, da ostavim trag.

Dete sam bio
u sebi tugu krio
ni slutio nisam
da cu tako tuzan
biti.

Kraj mene je bio.

U sebi bes sam krio
ni slutio nisam
da cu tako besan
biti.

Mali je bio.

Ni slutio nisam
da je njemu teze nego meni
srce sam mu slomio.

Besane noci
noci bez sna
u mome srcu
tuga je sva

Jos korak jedan
rupa bez dna
u mome srcu
muka je sva

Jos jedan dan
opet sam sam.

Demonska reka
u mojoj krvi
otrovan dah.

I strah, i strah, i strah.

Korak po korak, ludnica
nemir po nemir, bolnica
Bolesna glava, tamnica
Umorno srce, grobnica.

Mislim o tebi,sudbina
Jedna za drugom, godina
koracam dugim hodnikom
necujno molim, pogledom.

Nada u meni umire
Zivot u meni, ponire
Sada je vreme, ubij me.

Koracam slabo, nestajem
Da zivim ovde, prestajem
Ne zivim vise, umirem.
Svojoj se smrti radujem.

U sumornom srcu
bol,cemer i jad
uvek srece gladan
patim,placem sad.

Moje srce zeli
dah, zivot i dan
malo blage kise
san miran i lak.

Pusto, bolno srce
U mislima sam
Nikad mek i lagan
Mislim da je taj

Dan sto mucno boli
tezak, jak i strah
iz dubine duse
tezak, vrlo plah

Od moga mladog srca
napravio prah
U mojom mladoj glavi
nacinio krah.

Hladno je napolju,                                                                Pored, sveca je gorela

Njega majka je molila

Hladno je napolju.

Sveca je gorela.

U uglu ja sam sedeo
Tiho plakao, cutao
U uglu ja sam sedeo.

Sveca je gorela.

Cujem ih vicu, odlazi
crna mi miso dolazi
dani hladni i sumorni.

Sveca je gorela.

Hodnik mracan, koferi
On odlazi, odlazi
Nikad se nece vratiti.

Pucinu glatkoce  brodovi rezu,

u oku im mome lepota se kupa;

zovu me ka sebi al’ me kotve vezu

i grumenak duse sto uzasnut lupa.

 

Ostajem po strani, brodolomnik suvi,

dok plutaju zelje vrh talasa voda;

uzalud dovici kada svest ogluvi,

kada se oslepi podno plava svoda.

 

Tajac vlada. Sve vec miri mirom,

koraci u sljunku paraju minute;

zovu me u dube da plovim svemirom,

i  tonu i jedre, nemiloscu cute.

 

A kolac od neba roni se nadamnom,

u grlu mi plamen i jedini puti;

uzalud su slasti kada nisu samnom,

kada bistri sanak svo jeste pomuti.

 

Pritiskaju pramci i krme dubine,

u dalji se gube zadnje krhke nade;

gledaju me, ja bih da skrijem istine

u oku sto pisu, da sidro izvade

 

iz blatnoga srca putnika bez puta,

da otisnem ude u vire i bure;

pa  grumenak suvi nek’ odvazno pluta,

bezbrizan sto casi nepovratno jure.

 

Pucinu glatkoce sumrak poharao,

u sljunku ni korak vise se ne cuje;

samo brodolomnik bez broda je znao

to svemira prasak truje ga i kuje,

 

paperjastu volju sto oslonca nema,

ostajem po strani medj’ cunima dna

u oku bez slika nezasita drema

vrh talasa zelja, dok brodovlje sna

 

mozda moje bese, al’  ih strepnja uze

obris horizontom zavestanje radja;

srescemo se jednom u bezdanu suze

i otplovit’  tiho, ja i moja ladja.

 

maj 2010.

                                VETRIC I VRBA

Raspustila kose vrba, o strunama grivom ocijuka;

zavela je vetric majski, razleva se sve od huka,

                                    nje i njega.

Prigrabila u svoj nemir, milu struju da isprede tajnu;

lijane joj lahor njih’o  k’o vilinu  raskos bajnu

                             skritu podno  brega.

Rasplakala pletenice duge, radosnice suze okapava;

celiv’o je, mrsio je nije, podno vedra svoda plava

                            vetru  niko slican.

Raspleo joj deran  krosnje , medj’  sakama grehe vaja;

tocio je, svijao je  smelo i koren sred beskraja

                                     grci  nepomican.

Raspustila vrba snove, u gnezdima pojanje se cuje;

umrsene misli cutke vetar dahom  dovikuje:

                               “Istino moja!”

Otkopcala vite grane, jos terzijom razleze se huka;

prede  majskom vetru opletom joj oko  struka:

                              “Jedino  tvoja!”