Категорија: Uncategorized

МАЈЦИ

Отишла си тихо у свитање
Кад се сањиво буде мале птице
И посљедњу пјесму пјевају
За тебе моја најдража грлице.

Отишла си својим пупољцима
За којим си тужила годинама,
Моja румена ружо од туге свела
Болна за синовљевим ранама

И татиним болом непреболним
Што га одведе вечери једне,
Тамо гдје се невини састају
У смирај дана циче зиме ледне.

Најдража наша, рањена срца
Што је годинама крварило,
Док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило

И крила од злокобних вјетрова
Који су пријетили да нас поломе
И однесу у непознате предјеле.
Ти која си у загрљају своме

носила завежљај скромних жеља,
онако скрхана, за наше боље сутра,
дрхтаво, храбро, како мајке знају
с нама дочекивала вечери и јутра,

да би ти изненада једне зоре ране
исти вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси постојала и битисала,
као да ниси туго никад са нама била.

СЈЕЋАЊЕ

Сјећам се, давно је било,
Љето је мирисало на липе,
А сунце вирило иза стабала.
Имао си прелијепе очи
Очи немирног дјечака
Имао си сунце у погледу
И сјај младости на образу,

Поклонио си ми стотину
Њежних пољубаца,
И сад осјећам у роју
Како на моје усне слијећу,
У старој згради даровао си ми
Изненадну радост тренутка
И зрелост одраслог човјека,
Случајног придошлице
Који остави печат љубави
Дошавши из далека, из далека…

ЦРНИ ТАЛАС РЕЧИ – КОЗИЋ САША

 

Оног часа када схватим себе и своје писање, цео систем речи, заснован на причи, пашће. Као и поредак који се храни борбом добра и зла.

Све су то лажи, засноване на лепим речима што миришу на јутро преливено нектаром сладуњаве игре језика.

Речи које одишу миром и радом, урођеним спокојством, постају црни талас поезије у служби јахача апокалипсе.

Све речи створене су да величају стварност садашњости.

А доба у којем покушавамо да живимо не схвата да одумире на ловорима глупости, скривајући погледе једних од других.

БОЛИ МЕ ТРЕНУТАК – КОЗИЋ САША

Боли сваки тренутак загледан у прошлост . Успомене пеку , будућност не видим , Бар не за нашу децу , за наше животе , ако их у овом облику уопште буде .

Све се изобличило . Нико са никим више не може , а најгоре је што човек не може ни сам са собом .

Породице се растопиле , пријатељи , виртуелне силуетe. Бог и божја дела остали су само у причама ,сећањима , или машти . Заваравамо се неким причама , неким жељама , не слутећи да смо ми све то већ проживели , некaд давно .

Губимо се у виртуелној магли , губимо себе. , своју нит стварања . Изгубићемо и земљу, и друштво , и свест , будућност која ће постојати само у туђој машти  а ја је., као могућност више ни не видим

ЖИВОТ

Корак напријед, корак даље
Ноге носе, пут нас води,
То путује без повратка
Свако ко се једном роди.

Мора проћи овим путем,
Искусити чари нове,
И горчине мора пити
Ко се бићем већ назове.

Корак сјајан, корак вриједан,
Или можда странпутицом
Својствено је свима нама,
Спојени смо златном жицом

Која ће се прекинути
Некоме послије, некоме прије
Пријатељу мој најдражи
Зар то живот овај није.

МУКА СТЕЖЕ – КОЗИЋ САША

Осећам неку муку , стеже ме нелагодност свуда око мене. Од свог живота очекивао сам срећу , а не ово .

Учмалост времена , све стоји , непомиче се . Само по која звезда убија мрак , срећна што уопште сија ,што уопште постоји .

Пре много, много година чекали смо да се отвори новогодишњи сајам , да почне одбројавање до Нове године .Млађи су имали своје сновео ватромету, о светлу и буци . Мало старији размишљали су о дочеку ,или у ресторану , или код неког у стану са пићем .

Тако је тада било по обичају .Све је функционисало , беспрекорно мирно .

Данас , фрка . Сви у журби, сви негде журе ,иду најчешће у иностранство на дочек , као да је тамо лепше.. Што скупље, боље .

Ах, да се врати старо време. , да се мало замислимо . Лепше нам је било када нисмо имали ништа . Лепше. , брате, много лепше. ., боље . Све је било, чини ми се, боље.  Ведрије, радосније .

ПИТАЛИЦА

Да ли би ме њежно
Привио на груди
Ко уснуло птиче
Што топлину жуди,

При смирају дана
Када сумрак мије,
Испод јунских липа
Љубавнике крије,

Сада кад су прошле
И утихле страсти,
Када младост тамни
Распукла од сласти.

 

ШТА ДА ВАМ КАЖЕМ – КОЗИЋ САША

Шта да вам кажемм ?

Не знам ни сам , нисам сигуран 

Пишем тако што изненадне речи долазе у моју главу .

Наваљују .

Проваљују , као потоци за време кише што се створе и подивљају .

Ја записујем , памтим .

Понекад , заправо често , водим велику битку .

Некад , не увек , немам појма шта пише  док не прочитам и не схватим .

После средим .

Мени тада буде лепо .

Мени , не свима .

А понекад , као луд , плачем .

Надам се да није тачно .

Тада се речи у глави створе као пролећни ветар миришљав и тужан .

Вичу мени :

Ћути . Не поправљај ништа.

Када прочитају разумеће .

 

ПОВЕРЕЊЕ -Здравка Пап

Певаш бајалице
без мог имена,
као да ме вучеш
у своје обавезе.

Задовољна разликом,
држиш ми придике
и помераш карактер
којем не верујем.

На уснама невиности
напиши:
човек је мера
а поверење -избор.

САМО ЈОШ ЈЕДНУ – КОЗИЋ САША

Трчим уским улицама мог живота , јурим срећу , изгубљену , у лавежу паса и мирису кафане , испјену у чаши жучи моје младости .

Уноси немир и полако спушта отрову сваки део мог тела .

Време плаче за изгубљеним тренуцима моје младости , док истина сваке ноћи шапуће речи стварности које све у мени убијају и воде ме у заблуду , без јасне речи да грешим у својим поступцима .

Сећам се дана када сам ушао са намером : „Само још једну…”                      И тако већ тридесет година , само још једну .

Само се трудим да ме не пронађу мртвог на столу . Испод . Изнад.Свеједно.