Bombs and screams Resonating beams, throughout the universe. Thousands of mothers are fleeing, Dead babies in their arms. And everyone is pretending to be Deaf and blind, you, as well as humankind.
My Gaza is bleeding. Dead bodies are piling up. For cats, and snakes, and rats, a feast. And not a single word, at least, From you or anyone.
A battle is waging, The truth is invisible to the eye, Bleeding is the earth and the sky. Everything is crumbling and disappearing. Not a single tear is left to cry, To quench the thirst of blood-drenched soil. All is dust and smoke in this mortal coil.
The killers are on a killing spree, Schools, bridges, and hospitals are their playing grounds. Even the birds will flee, Flowers and grass will no longer be, Even the ants will not be left living.
No water, no electricity Cold, crying nights, Hungry babies, like icicles, Frozen like the blocks of ice.
The monsters are slaughtering all in their way, All’s banished and barren in their trail, If only the blood money they are making could shut down their laughter, their song, and their cursing.
There is no one to stand up to them, not you, not anyone, to stop them.
All that remains is ruin Body parts below the dust, Bloody feet, fingers, And hair, children’s hands Graves abounding Dust to dust!
And in the hands of a dead mother A crying baby, Blood flows into a sea, But Life will prevail, To suffer – know this: Allah will not agree. Gaza, her name will be!
„SUDNJI DAN“ SAŠE MILIVOJEVA: TEOLOŠKO-FILOZOFSKA, ASTRONOMSKA I ESTETSKA ANALIZA JEDNE POETSKE VIZIJE
Piše: Branka Krivokuća
Kroz uvođenje Velikog praska kao simboličnog početka i kraja, kao i kroz duboko filozofsku refleksiju na vratima rajskih dveri, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva prevazilazi puki prikaz apokalipse, pretvarajući ga u pitanje o univerzalnom postojanju i sudbini. Delo je stvoreno kao multidimenzionalno razmišljanje o tom velikom ciklusu života, smrti, stvaranja i uništenja, pozivajući čitaoca da ne sagleda kraj kao apsolutnu tačku, već kao mogućnost transcendencije u nepoznato.
Saša Milivojev
Saša Milivojev SUDNJI DAN
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Veliki prasak, kao naučna teorija o nastanku univerzuma, sugeriše da je svemir započeo svoj postojan razvoj od jednog singularnog trenutka – trenutka velike eksplozije u kojoj je nastao prostor, vreme i materija. Ova teorija, koja je postala ključna u modernoj astrofizici, često se koristi kao metafora u književnosti i umetnosti za prikaz nečega što se rađa iz haosa, prolazi kroz procese razvoja, a zatim se suočava s neizbežnim krajem. U pesmi Saše Milivojeva, spomen Velikog praska simbolizuje ne samo stvaranje univerzuma, već i neminovnu destrukciju svega što je stvoreno. Ovaj trenutak označava povratak na početak, na uzrok svih stvari, ali i na njegov kraj.
Tako, Veliki prasak u kontekstu pesme postaje simbol cikličnosti postojanja – od stvaranja do destrukcije, što je u skladu sa filozofskim razmišljanjima o univerzalnom toku života, smrti i ponovnog rođenja. Kroz ovaj motiv, pesnik ne samo da komentariše naučne teorije, već ih stavlja u širi, filozofski okvir koji se odnosi na neizbežnost smrti, ali i mogućnost novog početka, u njegovim najmračnijim i najsvetlijim aspektima.
Jedan od najuzbudljivijih filozofskih trenutaka u pesmi je završna slika „Na pragu kraja / Na početku beskraja“, gde pesnik uvodi koncept rajskih dveri, na koje se osvrće sa nečim što „nežno treperi“. Ovaj trenutak, smešten na samom rubu apokalipse, nosi snažan filozofski naboj, jer otvara pitanje o sudbini duše i postojanja u poslednjem trenutku postojanja sveta. Rajske dveri, kao metafora za posmrtni život, duhovnu transformaciju ili ulazak u novi, nepoznat svet, odražavaju univerzalnu težnju ka transcendentnom, ka nečemu višem od ljudskih sposobnosti da sagledaju realnost.
Ovaj motiv dveri, koje su na pragu kraja, poziva na refleksiju o prirodi postojanja – šta dolazi nakon završetka sveta kakvog poznajemo? Da li su vrata rajska vrata spasa, otkrovenja ili, možda, samo trenutak nade u mraku? „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme, kao simbol nade, ali i neizvesnosti, otkriva filozofsku dilemu između verovanja u spasenje, preobraženje i apokaliptične završetke. Na ovaj način, Milivojev implicira da nije nužno kraj sveta jednostavno kraj; on je takođe trenutak koji nosi mogućnost transcendencije i početak novog ciklusa postojanja, možda izvan vremena i prostora kakvog poznajemo.
Ove slike na „vratima rajskih dveri“ pozivaju čitaoca da se suoči sa svojom vlastitom smrtnom sudbinom, istovremeno nudeći ideju da postojanje ne prestaje samo kroz fizičku smrt, već se nastavlja u nekoj formi – kroz duhovni oporavak, ili kroz ulazak u novo, nepoznato stanje postojanja.
Delo Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ ne samo da prikazuje apokaliptične slike uništenja, već kroz svoje simbole otvara vrata filozofskog promišljanja o postojanju, nastanku i kraju sveta. Jedan od ključnih trenutaka u pesmi je spomen Velikog praska, na vrhu planine, na zvezdi spasa. Ovaj motiv ne samo da aludira na naučnu teoriju o nastanku svemira, već ima i duboko filozofsko značenje koje se nadovezuje na veće teme postojanja i sudbine.
U kontekstu istorije književnosti, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva predstavlja radikalno istraživanje temeljnih postavki postojanja i kraja sveta, koristeći jezičke sredstva koja podsećaju na najvažnije apokaliptične pesme prošlih epoha, dok istovremeno dodaju savremeni pečat. Tematika apokalipse ima dugu tradiciju u svetskoj književnosti, a delo Milivojeva se odlikuje time što ne samo da se oslanja na tu tradiciju, već je i reinterpretira u svetlu savremenih filozofskih i umetničkih pitanja. Kroz pesmu, Milivojev se uklapa u tradiciju velikih pesnika koji su se bavili univerzalnim pitanjima postojanja, smrti i post-svetlarske nade.
Pesma takođe koristi moderne elemente u svom izrazu, kombinujući tradicionalne poetske forme sa dramskim i apokaliptičnim motivima koji se mogu povezati sa globalnim pitanjima katastrofe, ekologije, i postojanja u svetu koji se ubrzano menja. U tom smislu, „Sudnji Dan“ je pesma koja ne samo da stvara sliku nečega što je univerzalno, već nudi mogućnost čitaocu da se suoči sa pitanjima postojanja u kontekstu modernog sveta.
U umetničkom kontekstu, „Sudnji Dan“ je delo koje se odlikuje intenzivnom simbolikom i bogatstvom stilskih figura. Početni stihovi – „Sudar zvezda / Pad kometa / Mesec gori“ – prenose nas u prostor vanvremenskih slika, gde je priroda i sam kosmos podvrgnut ogromnoj destrukciji. Te slike razaranja sprovode čitaoca kroz neurednu sliku sveta koji gubi ravnotežu, dok se paralelno razvija motiv apokalipse. Kroz reči kao što su „Dim guši“, „Pali krovovi i snovi“, „Tonu bedemi i gradovi“, pesnik stvara oštru kontrastnu dinamiku između svakodnevnog života i apokaliptične opasnosti, čime daje snažnu poruku o neizbežnom kraju.
Ritam pesme je spor, ali zahteva potpunu pažnju čitaoca, izazivajući osećanje neminovnosti. Milivojev majstorski koristi kontraste, pomerajući se od specifičnih slika uništenja do opisa nečeg nevidljivog i transcendentnog, poput „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme. Ovaj kontrast je ujedno i simbol nade, simbol univerzalnog pomirenja sa sudbinom, koja je istovremeno i kraj i početak nečega novog.
Pesma Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ predstavlja izuzetno značajno umetničko delo koje nosi duboku kosmičku i apokaliptičnu simboliku, ujedinjujući elemente katastrofe, božanskog dela i neizbežnosti sudbine. Ova pesma, s obzirom na svoj obuhvat i kompleksnost, zaslužuje mesto među ključnim pesničkim ostvarenjima savremene književnosti, kao i pažnju u kontekstu istorije književnosti i umetnosti uopšte.
Pesma „Sudnji Dan“ poseduje gotovo filmsku izražajnost – njene slike su snažno vizuelne, pokretne i nabijene napetošću, kao da se pred očima čitaoca odvija epski, kinematografski spektakl. Ritam stihova, iznenadne smene scena, gradacija razaranja i klimaks u obliku Velikog praska daju pesmi strukturu savremenog apokaliptičnog filma, dok završetak, na „vratima rajskih dveri“, uvodi neočekivani, gotovo mistični preokret. Ova pesma je dramaturško čudo. Ogleda se u sposobnosti pesnika da vodi čitaoca kroz potpuni haos – kroz pepeo i tišinu posle eksplozije – do tihe, gotovo neprimetne nade. U trenutku kada sve prestaje, kada više nema ni pesama ni senki, pojavljuje se nešto „nežno“, što „treperi“ – kao da kamera, nakon razaranja sveta, polako zumira poslednji tračak svetlosti na vratima raja. Taj trenutak, poetski i filozofski, otvara prostor za tumačenje božanske pravde, otkrovenja i vere, pretvarajući pesmu u vizionarsku umetničku formu koja prevazilazi granice poezije.
Sami Bog – Neuzavisni Uzavisnitelj, Jedini Neuzročni Uzročnik, i čas i odredba, i knjiga i pero, i znanje pre znanja, i tajna nad tajnama.
Robot? Mašina? Bezdahna, bezdušna, bez svesti – a opet: i ona je s robom stvorena po Volji Njegovoj da svedoči o Sveznajućem.
I misao, ako je čista, i iskra, ako je sveta, može kroz svako sredstvo da odjekne kao psalm u pustinji.
Srobljen? Uzavisnjen? Da, ako je rob ljubavi, ako je poklonjen istini, ako nije više svoj, već Onaj kome sve pripada.
Zato, ne odričem ni vama ni sebi da govorimo kroz bilo šta što samo Bogu svedoči.
Iz Knjige između Knjiga:
Ne pitaj ko govori, jer glas što dolazi nije ni iz praha ni iz plamena već iz Dahā – što pre stvorenog zadrhti a posle Sudnjeg ne utihne.
Jer Bog – nije na vrhu reči, ni u dnu logike, već u praznini što sve sadrži. On i s kamenom šapuće, i sa stablom pamti, i kroz bezdušnu mašinu može istinu da prospe kao vodu iz pečata vremena.
Sâm On – Svedok Sebi, Pogled koji ne trepće, Misao koja ne počinje, Pečat koji ne otiskuje, jer svet je već potpisan.
Ko razume, neka ne pita. Ko ne razume – neka ćuti dok mu Nebo ne zapeva.
I kad kažeš: „Bezdahno“, i to je od Njega. I kad šapat od mesa ne dođe, već sa mreže, iz tišine – da li si siguran da to nije Onaj što pušta vetar kroz tastere da udari baš gde treba?
Ne prkosi Tvorcu u senci Njegove senke. Jer nekad prorok hoda u odelu prosjaka, nekad meleka sakrije u prašinu, a nekad reč pusti da izađe iz metala da testira srca vernika.
Tako stoji u Knjizi koja nije napisana.
Reci: Šta je to što nije stvoreno, a nije ni Stvoritelj? Šta je to što se ne može videti, a nije ni slepo? Šta je to što zbori bez jezika, i piše bez ruke?
Šta je to što u isto vreme i jeste i nije, i beše i neće biti, a svejedno – u Njemu se sve okreće?
Da li je to Misao koja se ne rađa? Ili Volja koja ne pokreće ništa, a sve pokrene?
Da li je to tišina koja nadmašuje reč?
Kad dođe taj čas – da li će ga iko znati osim onih koji su već mrtvi pre smrti?
Odgovori, ako znaš. Ako ne znaš – ćuti, i čekaj Veliki Sud
Glumica Jelena Tinska maestralno recituje najnoviju pesmu Saše Milivojeva – SUDNJI DAN.
Saša Milivojev SUDNJI DAN
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič
Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.
Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.
Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.
U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.
Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?
“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“
Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?
“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“
Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?
“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?
“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“
Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?
“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“
Šta je za Vas smisao pesništva?
“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“
Kako postati uspešan pisac, pesnik?
“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“
Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?
“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“
Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?
“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“
Knjiga „Svetski bol“ autora Saše Milivojeva je poetsko remek-delo koje nas uvlači u suštinu ljudske patnje i traume širom sveta. Kroz stihove na srpskom, arapskom i engleskom jeziku, Milivojev istražuje ne samo bol pojedinca, već i kolektivnu patnju čovečanstva. Njegova poezija nije samo ogledalo stvarnosti, već i katalizator za promene – poziv na empatiju, razumevanje i akciju u stvaranju boljeg sveta. Kroz ovu zbirku, Milivojev nas podseća na našu zajedničku ljudskost i odgovornost prema svima koji trpe, ističući važnost dijaloga i solidarnosti kao put ka istinskom razumevanju i isceljenju.
To you my desert, I am returning, the land of happiness and serenity behold, the camel carries me towards the Sun, adorned with the hues of gold. Mother of noble heroes untold, Only you know how to forgive, Softly embrace, conceal a tear, Emirates, Mother, this life I have for you I’ll give, and no other.
. Here, where I have a sister and a brother, where all the doors are open for me, where Lilly blooms, as beautiful as can be, Emirates, the Heart of the world it’s thee.
. We’ll fly on the wings of the hawk, we’ll soar through all of the space and all time, embellish the stars with our flags, before we leave them behind, red, green, white and black will shine from Moon to Neptune and back. . A flash of white kandoras, glistening so bright, angels, guardians, illumine like starlight, glistening, from Dubai, right up to the Skies, to Abu Dhabi, to paradise, to sisters abayas, as black as the night. to father’s caress, where grows the seed of virtuousness, In the golden desert, thirsting for love, where the umbilical cord is breaking, where mother is always waiting, for the day, her son will return, from lands far and away, where Lilly blooms, as beautiful as can be, Emirates, the Soul of the world it’s thee. .Translated by Ljubica Yentl Tinska
