Категорија: Sandra Miladinović

ЧОВЕК ВЕЧНОСТИ

И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
ил’ трагове неразумља блудних…?!

Као маховина на северној страни,
чекам човека вечности,
име му не знам, и не познајем,
личи ли на капи течности…?!

А ти ми се опасно примичеш,
под маском незаинтересованости,
корак, по корак ми прилазиш…
Познајеш ли осећај верности?

Бојим се да не знаш волети,
да мислиш да је живот варка?!
А, ја се тренутку предајем,
па пролетео брзином зрака!

Ма, стаклом када бих ходала,
ил’ преко зелеђеног океана,
страх ме не би спутао,
и не бих постала од мака мања…

Тај КРАЈ, знам и осећам,
он заиста и не постоји,
као дрво после зимског сна
пупоља ко’ вечност, листове не броји!

И тече попут реке тајни,
необјашњива снага венама мојим,
у очима твојим јасно видим,
да као жена само постојим!

И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
сем трагове неразумља убогих и
блудних…

(с) Миладиновић Сандра

НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!

О, снивај душо моја драга,
о грани посутој бисерима,
ил’ морском дну препуном блага,
што чува капетан са гусарима!

О, маштај срце моје мило,
о тајнама древне Атлантиде,
ил’ оном весељу кад газиш врело,
о новој звезди што нема име…

О, певај само мило моје,
било где и када ти се прохте,
нека се чуде ти само лудуј,
коцкај се с’ ветром мој животе!

О , лети срећо моја мила,
суђено чедо моје драго,
целу ноћ шири своја крила,
ал’ ником не причај једина снаго!

(с) Миладиновић Сандра

ДВА ЖОНГЛЕРА

Продала бих ти причу за грош,
и ко зна шта још од срца још,
све снове о нашем сусрету на стази,
где поветарац нежно лишће пази.

Продала бих ти магију загрљаја,
пијану звезду што се небом ваља,
веселог пса да буди те у зору,
ил’ јато птица кад напусти гору!

Продала би ти пољубаца рој,
што попут меда миришу на спој
две руке што држе се и њишу,
шетају тако док пишу своју причу.

Продала бих ти тренутке без даха,
ил’ узбуђења равна мапи злата,
тек авантуру која нема лице,
ко’ два жонглера увек насред жице!

(с) Миладиновић Сандра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Чекала сам смрзлих руку
у сумраку измаглице
не знајући шта је чежња
ни љубави право име….

Чекала сам устрептала
не видевши кап весеља
а све беше само тајна
и неостварена жеља…

Чекала сам једне очи
шапат топлине крај ува
требао си тада доћи
ко’ из ведра неба муња…

Полако је анђеоско
заспало у мојој коси
и танана моја душа
спознала Те, шта си, ко си?

Са неба су пале звезде
пожљиво сам корачала
кад би чула врисак једне
заувек би ту остала!

Сузе су ми низ образе
ко’ бисери лицем текле
главу окренух у страну
да се с’ ни са ким не сретнем…

Дрхтавица ме обузе
нека стрепња лакокрила,
узео си моја јутра
незрелошћу паганина…

Отуђена, после свега
ја наставих где сам стала
под Сунцем је било места
па устадох где сам пала…

Ти погледи неверице
оштре речи без сазнања
били су ми ко’ кошмари
док их нисам одагнала….

Сасух чемер огледала
у сјај макова у пољу
с’ ластавицом огладнела
нахраних се хлебом, сољу….

По први пут осетих ситост…

(с) Миладиновић Сандра

ОВОЗЕМАЉСКО

О моја душо због ове жене
ти патила си много пута,
док сам се гледала у огледалу,
из очију си ми сијала љута!

Ја вукла сам те у измаглицу,
а ти си мене ка плавом небу,
бориле смо се тако у ропцу,
ожиљци од тада још ме гребу!

Tи си ко птица хтела да летиш,
а ја сам видела што не постоји,
судариле смо се стотину пута,
јер нисам знала да те волим!

Овоземаљско ме је засплепело,
тами сам дала све што имам,
врлетима безумља и отуђених,
плесала сам, али без крила…

И крв је капала, а све сулудо,
гране су моје постале крхке,
стабло је почело да се суши,
ко’ мртве, хладне ми посташе руке…

Ти си одлазила попут анђела,
гушио те је мој кров, боли,
и видех како отвараш врата,
осетих како не постојим…

Ја тада на столу спазих сузу,
која обасја све око мене,
пожурих вратима попут муње,
још си ме чекала попут сене…

И испред тебе падох ко’ снопље,
да молим понизно као дављеник,
а ти си само ко’ гротло наде,
из мојих руку просула немир!

(с) Миладиновић Сандра

МАШТОВИТА СФИНГА

Моје љубави миришу на мед,
на пролећне храмове
који топе лед….
На очекивања маштовите сфинге,
што са срцем лава вије вечне бриге!

Моје љубави миришу на небо,
које се удвара чаролији реке,
спусти нежно руке на њене увојке
па се утопи у најдубље сенке….

Моје љубави мирушу на тајне,
на илузеје дочаране маштом,
на путеве смрзле добре за клизање
на празне папире привезане машном!

Моје љубави бисерне су гране,
најлепше су биле док сам их чекала,
а за узврат од њих добила сам стварност,
отворену књигу што ми је требала….

И не чекам више то што не постоји,
пролазност ме више опчинити неће…
Моје љубави ми отворише очи…
Да, у мојој души тек сад љубав шеће!

(с) Миладиновић Сандра

НАЛИЧЈЕ ЛИЦА

Тихо да не може тише бити,
док громко и гласно „зборе“,
тихо, о да ли ће проговорити
док се зверски боре?

Може ли човек остати човек,
у друштву бахатих, лажних?
Које да тражи изговоре,
док сија на ноћној стражи?

Пролазно корача безумље силно,
док сеје страх пред невине,
оглувело и онемело на све природно,
на птичје изазове и немире….

Јако да не може јаче бити,
корача авет прошлости,
саплиће се о све живо
па буди уснуле почасти….

Нешто се чудно опет дешава,
шуме се њишу по такту,
а степе брује као хорови,
само да запрете рату!

Ирвас застаде на сред падине,
испусти смрзли дах…
Из жезла куља бат истине:
„Само да не буде рат!“

Ко да молитве заустави,
а затим да нађе мира?
Е, злу се мора на пут стати,
јер не сме КРСТ да дира!

Тај КРСТ мученички вековима,
подизао је изгубљене,
праштању учио где су стали,
целивао и оне збуњене!

Тај Крст је са анђелима
спустио мелем на душе…
Благо им неће помоћи,
све док их кључеви гуше!

И мора се мач укрстити,
колико год да боли,
добро се мора заклети сили,
да са ватром неће да гори!

Тихо да не може тише бити,
Рајска се отворише врата…
Тихо ће јасно прозборити:
„Зар брат да убије брата?“

Не може силом никоме милост
да се спусти у наручје,
злу се мора на пут стати
кад окрене лицу наличје!

(с) Миладиновић Сандра

ЛАТИЦА ЖИВОТА

И опет би ме звезда обасјала
тим моћним сјајем небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….

Прашњавим путем препуном убогих,
слепи су вуше они који виде,
и живот славе подижући чаше,
душе им празне, ничег се не стиде….

Окрећу главе од сваког у ритама,
и руке често умивају водом,
образи су им дебљи и од ђона,
хвале се златом и новцем пред Богом!

Лактовима гурају тужне,
док злобно гледају туђе осмехе,
у дослуху су са невременом,
нема им лека нити утехе!

Без вере блуде пред огледалом,
шетају као празни оклопи,
о када би их звезда обасјала,
срце у недрима да им се отопи….

И опет би ме мила погледала,
тим моћним оком небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….

(с) Миладиновић Сандра

АНИТА, А ЗБОГОМ?

Нема те више,
а очи те траже,
толико лепих речи чух од тебе…
Сањам ли све то, ил’ умиру наде?
Где су се дели осмеси храбре жене?
Чврста и тиха,
блага и оштра си била…
Под капом небеском ко’ звезда сијала си…
Дал’ ја то видим да никла су ти крила?
Ил’ само на трен за Месецом нестала си?
Шапат ти беше,
као нежни тон харфе,
милион нота покренеш крвотоком…
А где си сада да ми је само знати,
ни рекла ниси никоме оно ” ЗБОГОМ”?
(с) Миладиновић Сандра

КОСТИНА ПЕСМА

Е ,сада ме слушајте,
прошла су два лета,
корачам сигурно,
а причам кад треба…
Задовољан јесам,
али једно схватите,
ја сам главни у кући,
то добро запамтите…
Зар краљу не пристају
и круна и престо?
Ово причам само,
да сви знају место…!
Када тату тражим,
одмах да се створи,
мама кад’је љута,
нека не говори,
а баке и деке,
нек се не противе,
да би ме голицали,
треба да поживе…
Што се тиче бате,
коме дочек спремају,
на мојој је страни он,
зато нек не дремају!
Само ако буду нежни,
онако до бесвести,
ми ћемо их слушати
то су добре вести!

(с) Миладиновић Сандра

БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ ЗА ДРУГИ РОЂЕНДАН