ЛАТИЦА ЖИВОТА
И опет би ме звезда обасјала
тим моћним сјајем небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….
Прашњавим путем препуном убогих,
слепи су вуше они који виде,
и живот славе подижући чаше,
душе им празне, ничег се не стиде….
Окрећу главе од сваког у ритама,
и руке често умивају водом,
образи су им дебљи и од ђона,
хвале се златом и новцем пред Богом!
Лактовима гурају тужне,
док злобно гледају туђе осмехе,
у дослуху су са невременом,
нема им лека нити утехе!
Без вере блуде пред огледалом,
шетају као празни оклопи,
о када би их звезда обасјала,
срце у недрима да им се отопи….
И опет би ме мила погледала,
тим моћним оком небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….
(с) Миладиновић Сандра