Категорија: Sandra Miladinović

АНЂЕОСКИ ЛИК
Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално,
а километри деле нас, даљине….

И узмем слику па их гледам дуго,
родила нисам два ока та,
ал’ ко да јесам, чујеш ли ме срећо?
Од када се родише, имам сина два….

Осећам мирис овог враголана,
и глас му сањам па се тужна будим,
па, опет мислим да је љубав мања,
има ли смисла да зора заруди?

Крв није вода, тек сада разумем,
мирис Србије шаљем му струјама,
ветрови носе га до медних усана,
а душа мала буди се уснула….

Онако топао голишав птић,
до прозора тетура полако,
суза му кану низ бели образ,
„Сунце далеко спава ли слатко?“

И заиста, полумесец засја,
над тихом колевком Балкана,
понекада бурној као сам оркан,
али њено чедо ипак је сања…

Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално
а километри деле нас, даљине….
(с) Миладиновић Сандра

посвећено мом братанцу Кости Миладиновић

ГРАНИЦЕ НЕ ПОСТОЈЕ

Тесне ме ципеле жуљају,
тесна ме кошуља стеже,
и све би било много горе,
да лишће што пада
није још свеже…..

Овако пропланци
још ме маме,
а свеже ноћи још ме буде,
и нисам крива што и сванућа,
упорно зову ме док тихо руде…

У мојој души сањаре звезде,
док занесена шетам градом,
из мојих руку птице селице,
полећу за јатом са новом надом….

Не, зидови су само варка,
тек тихо место за спасење,
све остало је само навика,
биљка без корена увек вене!

И шта постоји у дрхтајима,
у откуцајима немирног срца,
тек једна река живота пуна,
тек један вулкан који светлуца!?

Речи ко’ ноте свуда се чују,
али често немају прави ритам,
а ја их зовем док тако „блудим“
само још нешто да их питам!

Погнуте главе, постиђенo,
траже с’ којом би да се сложе,
са новим тактом док их голицам,
престају да се љуте и гложе!

Мелодија настаје дивна,
игра све живо, тло подрхтава,
с’ брега на брег шуме се селе,
путеви журе у град до града….

Границе нигде не постоје,
сви се радују новом госту,
док сузе радоснице журно падају,
смех се ко’ бисер одасвуд просу!

(с) Миладиновић Сандра

BOJE DUGE

U bojama duge ponekad se skrijem,
gledam kako život treperi ko’ note,
ja svetlost kroz kapi i očima pijem,
sa srećom se kockam ko’ da igram fote!

Noć, a talasi nam zapljuskuju lice,
dok se odbijaju o obližnju stenu,
palma šumi pesmu o ljubavi večnoj,
ćutimo, jer reči suvišne su svemu!

Povetarac nežno mrsi moju kosu,
dok ruka u ruci igra igru senki,
jedna drugu kriju i miluju smelo,
mi ni svesni nismo koliko smo srećni!

Ne, ne žalim čas, ni ceo svoj život,
jer ovaj me tren nahrani do veka,
ako nista drugo, bar nestaće čemer,
u ime ljubavi poteći će reka!

U bojama duge ponekad se skrijem,
i danas sam tu ispod one palme,
sunce greje, a ja se u tišini krijem,
i čekam te čekam, već sate i sate…

I ako ne dodješ sjaj ćes oku biti,
daljina oduvek deli samo tela,
a, duše će ovde jednom da se sretnu,
kao dva galeba sa mora vesela!
© Miladinović Sandra

ЗАВЕСЕ ЗАБЛУДА
У злату и свили као лептири
ковитлају зраци светлости,
сањиве булке буде у нади,
страствени и пуни нежности…

Немају краја ни почетка
сем привида да нестају,
мигоље се кроз копрену,
уз вечност гоњени опстају….

Размичу завесе заблуда,
понекада се узгубе у огледалу,
љубе се лудо до бесвести,
бојама не дају да се предају…

Свим очима дају душу,
с’ њима надолазе стазе,
попут реке извиру и бујају…
сред пустиња, као оазе…

Ради њих замирише пролеће
када му време није,
због њих вољени опраштају,
када нестану илузије….

Међ’ зидинама немара,
незнању не дају мира,
из сна кошмарног буде,
и руше стене као плима….

Смире се тек у загрљају
два узаврела бића,
лагано док ауре им дарују,
уз укусна разнобојна пића!
(с) Миладиновић Сандра

БЕСНИ ВЕТРОВИ
Одавно ова душа учи
да трчи пољима,
да плива морима,
да топи санте,
разбија окове,
да ломи чаше,
и прави скокове…

Одавно су јој опсесије
бесни ветрови,
таласи који се пене,
разбијају о стене…
Одавно хода
боса ноћима,
под сјајним звездама
разбаца бреме…

Одавно се дави
у капима вина,
звуцима харфи
и виолина,
погледу ћутања
сањарења,
као лептир шапуће
сатима, данима…..

Не могу јој ништа
радозналој,
враголастој, врцавој,
а понекада сетној,
не могу јој ништа
тврдоглавој, упорној,
ништа не могу,
надасве спретној!

Зароби ме у трену
разуздана,
борба са њом је
непоуздана!
Бесна ме окује у трену,
у часу ме ослободи
сузама заливену!

Животом пуна
над облацима,
воли да спава
на пропланцима…
Зна та да остајемо
до задњег дана
на улицама
чежњивог Балкана!

(с) Миладиновић Сандра

МОЈ ПТИЋ

Са тобом сам упознала грех
дно дубље од вулкана,
у трену изгубила све,
од мака постала мања…

Глуве ми усне посташе,
пресушише извори даха,
када ме савлада смех,
ја ходах тлом од стакла….

Дубине нико не разуме,
док тама царује душом,
ништа се не препознаје,
само завлада пустош…..

Неком помаже сламка,
неком ни пружена рука,
а ја сам ти се дала,
гоњена љубављу мука….

У вечност гледах тада
очима белог анђела,
Није ти било ни жао
да кршиш крила стамена!?

Живела сам моменте,
од речи би настала суша,
да није било илузије,
празна би остала душа!

Када нешто имаш па изгубиш,
осетиш пепела мирис,
ако Свето Писмо отвориш
изнова крећеш да живиш!

Онда када лава је кренула
да куља и руши све,
као птица сам се винула,
да спасим огњиште…..

Птић беше у паперју,
али обрадова се Сунцу,
нико не познаје таму
док стварно не спозна душу….

После свега још више волим,
и старе ране зарасле,
нове никако не солим….
Што не уби носи се уза се!

(с) Миладиновић Сандра

ПРЕЖИВЕЛИ

Забелела зора, иако не мора,
зарудело небо бистро плаво, ведро,
нестале су але ноћног поветарца,
сад хорови птица брује из недарца….

Сумњиво су снови промолили косе,
чаробњак забрани да се не искраду,
баци застор чежње па их покри целе,
задњи отпор неста – као да их бере!

У топлој се руци шћућурило лане,
ко’ бибирче што се ниодкуда нађе,
учини се притом да срце застаје,
да нестаје снаге и да тону лађе…..

Бруји моћно коло, виоре се гране,
за њима се виде весели димњаци,
нека струја крену још брже да тече,
влада неверицом, осташе мадраци….

И није то лако загрљај избећи,
и вољеног тамо негде оставити,
заболи сред груди, и нема ту среће,
али јецај рече“ Тако мора бити!“

Кад мора нек буде – тако и никако,
тек уморне руке нек одморе душу,
нек се нађе голуб што ће вест пронети,
да су сродне душе преживеле сушу!

(с) Миладиновић Сандра

ТИКА ДА….
Чули сте за Змаја
ту крај наших зграда,
страшног попут таме,
који ватром влада?!

Шуња се лагано,
трапом амо –тамо,
њише га кад хода,
ко’ бокове брода…

Стапа се са парком
и околним жбуњем,
Тика Да га зову,
он остаје збуњен?!

Тика Да? Ја?!

Огледало каже
да је страшно опак,
али у забавишту
залогај му горак!

Онај врабац који,
скакуће по грани
за главу је већи….
Зар Змај да је мањи?

Мама каже да ће
Тика Да нарасти,
тај врабац је већи
јер је наш змај млађи!

(с) Миладиновић Сандра

Mом вољеном братанцу Кости Миладиновић

ОСМЕХ ПТИЦЕ

Хеј, гледаш ли са висине,
усмеравају ли те кривине,
пратиш ли знакове свуда,
и разна правила луда….?

Видиш ли понекада птицу,
са осмехом на лицу,
баобаб изнад облака,
реку узводног тока?

Да ли си пајац на концима,
читаш ли мисли у очима,
ил’ само слепо следиш
илузију да вредиш?!

Видиш ли крст да длану,
осуду ко’ватра што плану,
у огледалу чудака,
странца или мудрог ђака?!

Осећаш ли знакове пролећа,
пре цвата цвећа и воћа,
познајеш ли ружу што чека,
сећаш ли се почетка?!

Чекаш ли понекад сванућа,
ил’ кишу метеора?!
Љубав се љубављу лечи,
и одлази баш када мора!

Зар чекаш кап врућег воска,
да кане ти на руку?
Зар хоћеш баш да спржиш
сваку могућност тренутку?

Не чекај боље дане,
како ћеш крш да сложиш,
иза тебе су греси и стазе,
а ти их стално множиш?

Отрезни се и стопи
са уздахом бегунца,
стави му мач у руке,
не дозволи му да грца!

Видиш ли оно дете,
што се ваља по трави…
Царе, ма можеш ти то,
постани човек прави!

(с) Миладиновић Сандра

БИТИ ЧОВЕК

Е моја ти, кажу ми људи
подигни главу и јака буди,
исплати се човек бити,
руку спустити на груди
и рећи …“Хвала ти Боже за
све! За куле и градове,
за промашаје моје,
за сузе што се не броје!“
Реци и схвати да такви
побеђују славно, такви су они јаки!
Не кротки и лажно слатки!

Е моја ти, кажу ми људи,
увреду од човека нећеш добити,
ниједну кап крви пролити…
То само можеш од антихриста,
опрости му, јер то је завист чиста,
због твога чистог срца у грудима
што куца и када боли, за све!
Препуно љубави је!

Е моја ти, причају људи,
а ја размишљам већ дуго, дуго,
попут пепела просипам злато,
али дижем главу јер себи дајем
послењу звезду што
људи ми гурају у руке ,а ја ћутим…
још поодавно!
(с) Миладиновић Сандра