НАЛИЧЈЕ ЛИЦА
Тихо да не може тише бити,
док громко и гласно „зборе“,
тихо, о да ли ће проговорити
док се зверски боре?
Може ли човек остати човек,
у друштву бахатих, лажних?
Које да тражи изговоре,
док сија на ноћној стражи?
Пролазно корача безумље силно,
док сеје страх пред невине,
оглувело и онемело на све природно,
на птичје изазове и немире….
Јако да не може јаче бити,
корача авет прошлости,
саплиће се о све живо
па буди уснуле почасти….
Нешто се чудно опет дешава,
шуме се њишу по такту,
а степе брује као хорови,
само да запрете рату!
Ирвас застаде на сред падине,
испусти смрзли дах…
Из жезла куља бат истине:
„Само да не буде рат!“
Ко да молитве заустави,
а затим да нађе мира?
Е, злу се мора на пут стати,
јер не сме КРСТ да дира!
Тај КРСТ мученички вековима,
подизао је изгубљене,
праштању учио где су стали,
целивао и оне збуњене!
Тај Крст је са анђелима
спустио мелем на душе…
Благо им неће помоћи,
све док их кључеви гуше!
И мора се мач укрстити,
колико год да боли,
добро се мора заклети сили,
да са ватром неће да гори!
Тихо да не може тише бити,
Рајска се отворише врата…
Тихо ће јасно прозборити:
„Зар брат да убије брата?“
Не може силом никоме милост
да се спусти у наручје,
злу се мора на пут стати
кад окрене лицу наличје!
(с) Миладиновић Сандра