Категорија: Sandra Miladinović

ПРОНАЂИ МЕ!
Однела ме река снова
саплео ме месец млад
па сад лутам испод свода
тражим ко је срцу драг?

Ако тражиш баш овакву
знај да сам на листу руже
која цвета и мирише
крај жубора реке Груже…

Хоћеш ли баш ову врсту
што се попут ласте вине
заволи ту враголанку
што ужива крај Расине….

Ако сањаш очи срне
у мирису пољских трава
прошетај се ти Србијом,
тамо где је река Сава…

Чезнеш ли за соколицом
што од сваког види боље
као витез храбар буди
ту где Косово је поље…

Волиш песму, севдалинку,
онај мирис црног вина
ти понеси једну фрулу
околином где је Дрина…

Заспиш ли на равном пољу
пуног жита, попут мора…
Може бити да би Тиса
постала и наша зора!

(с) Миладиновић Сандра

ОДУВЕК

Од када је истине,
постоји и лаж,
и прати је верно,
као да је пас…
Од када је правде,
и неправда гори,
зло се против доброг,
нечастиво бори…
Од када је љубави,
постоји сујета,
и у својој тами,
неопрезно шета…
Од када је ноћи,
постоји и дан,
таквих ноћних мора
за немиран сан…
Од када је човека
искушења блуде,
успех им је сваки корак,
што чини нељуде…
Од када је реке,
постоји корито,
али и поплаве,
да не пита никог…
Од кад зове небо,
постоје и птице,
станарице тихе,
и нежне селице…
И брда постоје,
да се смеју долу,
шуме су за крила,
рањеном соколу…
Од када је почетка,
постоји и крај….
али очи анђела
знају и за Рај!

(с) Миладиновић Сандра

НЕМА НОЋ

Гледам у небо и још се надам
да ћеш пристићи првим возом…
Колико кошта само та карта
сказаљке јуре брже за тобом?!

Да није ове лудачке жеље,
и ове душе словенске топле,
одавно не бих чекала на те,
а да и не знам ни сама докле!

Далеко негде у измаглици,
локомотиве чује се глас,
и све те пруге што се множе,
као да граде зид измеђ’ нас!

Ти ужурбано измишљаш разлог,
зашто те нема толико дуго,
а лажеш себе колико мене,
да и не тражиш мој лик у другој!?

А, ја ти ево већ опраштам,
на станици препуној непознатих,
кроз нему ноћ ћу шетати сама,
јер своју звезду одувек пратим!

(с) Миладиновић Сандра

ДА СИ САМО ЗНАО?

Све сам могла бити ја
као срна шуми благо
као дете мајци драго
као камен реци друг
као дуги полукруг…

Све сам могла срећи дати
увек са њом друговати
делила бих гнездо са ластом
небо би ми било застор
поља би ми била дом
шума шешир са пером…

Очи би ми биле птице
најверније другарице
светла града све хаљине
сви оркестри, виолине,
моју песму би свирали,
твојом душом мирисали…

Све си могао бити ти
на Месецу ветар наде
за нас мало више правде
простора за наше приче
што на бајке само личе
сродна душа што се бори
да из ничег нешто створи…

Као пламен вечне ватре
коју љубав одржава
попут светла смео био
храбар попут самог лава
та мисао што ме прати
само да си могао знати
да сам била она права!

(с) Миладиновић Сандра

ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО

Kрију се станарице,
од најезде мраза,
и оне очекују,
лудило крај стаза…
А цвркута нигде,
белило завладало,
тек по неко јато,
од некуд се задало….

Небеса се пропињу,
сва чаробна, гиздава,
пољем ћилим се тка,
без шара и питања…
Пропео се бели ат,
ко’ сан у сну да је јава,
свуд се чују уздаси,
крајолик сав ко’ да спава!

У руци се милина,
попут тајне множи, множи…
Заклео би се свако знам,
како плива та по кожи…
А, зашто ли долази
кад нестаје тако лако?!
Нико да ми открије…
самo :”Ћутање је злато!”

(с) Миладиновић Сандра

ГЛУВЕ УСНЕ

Oве глуве усне,
хтеле би да знају,
како је то љубити,
тамо у бескрају,
како је то хтети
волети и моћи,
како је то пламтети
ко’ ватра пре ноћи,
како је то са усана,
слатких ко’ баклава,
прећи на образе,
где се румен ваља,
пупуљају руже,
скривају се сенке,
хоризонт се шири,
због тајни осеке,
изгарају шаке, руке,
нежне речи,
извиру потоци,
пречице ка срећи,
навиру надања,
ко’ поља у мају,
па клице из семена
опиру се змају?!
Хтеле би да лутају,
све више и више,
да пусте корење,
прошире ”ратиште”…
поткрепе илузије,
које нису среле….
Ове глуве усне
још увек су вреле!
Зато нек се десе
све суђене страсти,
сви летњи немири,
јесење ”пропасти” и
зимске идиле,
сред мећаве снажне,
кад бане пролеће,
нек не буду важне…
Чак и ако тада
крај схватимо да је,
ове глуве усне,
хтеле би да траје!
Навек!

(с) Миладиновић Сандра

НИ ПОГЛЕД ДА СПУСТЕ!

Не разумем људе
мрзе те – а љубе,
грле те – а псују,
дела ти спаљују…?!

Не разумем Боже,
не желе да схвате,
да је мржња болест,
коју греси прате….?!

Смета им и сенка,
нечијега лика,
а клече и моле,
испред светих слика…

Светиње помињу
иако их руше,
у грудима с’ кршом
некадашње душе….

Ни поглед да спусте
када оптужују,
ко’ Исуса Христа,
доброг подцењују…

Праведника сваког
разапеће радо,
и без двоумљења,
ово вучје стадо…

И тебе ће сине
у црно завити,
и тебе ће кћери
стрелама ранити…!!!

Не окрећите се,
хитајте ка светлу,
недајте се трњу,
не слушајте претњу…!

Падајте и устајте,
али не посустајте,
издаја вас чека,
њој сте навек мета…

Али ви не издајте,
мудро пред злим зборите,
немој да вас подкупе,
са златом те сподобе…

Не постајте скутоноше,
јер газите светом земљом,
свако ко се лажно клео,
тај у паклу је горео!

О, пилићи овог гнезда,
кад вас гане туге језа,
када у све посумњате,
нек вас муке Крсту врате…

И волите и љубите,
све ожиљке што још боле,
издајнике помозите,
и не дајте да вас моле!

Увек добро учините,
не кајте се душе моје,
знајте неки због тих дела,
никад неће да вас воле!

Ако мајка не задоји,
са љубављу своје чедо,
на челу ће с’ грехом ићи,
нечастивог чуће ехо!

Највећа је таква казна,
коју грешник заслужује,
он би златом да је плати…
Животом је потврђује!

(с) Миладиновић Сандра

ЗАЧИНИ ЉУБАВИ

Да волим могу
и нема краја
тој лудој вољи срца мог,
и не требају ми оправдања,
већ луди занос тренутка тог…

И све је лепо у том заносу,
баш сваки додир,
нек све је варка,
нека запловим у нестварно
кроз копрену, ко’ да сам барка!

Нек ми се учини,
да је вечност ,коначно
засенила све немире,
и у тој збрци осећања
подгреје оне неверне….

Пољубци тада су,
баш они најслађи,
а срце најнемирније,
и као да се поново рађаш
и угри ” Ко’ даје – тај добије!”

Како се јутро
поново рађа,
полако и занос нестаје
барка се топи, а тоне лађа,
кормилар не побеђује!

А, сузе грешне, самотнице,
од сваког пајаца начине…
Да волиш можеш
и нема краја,
док пробаш љубави зачине!

(с) Миладиновић Сандра

ГОЛИШАВИ ОБРОНЦИ

Чаша је пуна звезда,
трепери ноћна језа,
али оне је зналачки гањају,
и гутљај по гутљај
шарају….
Као да места мењају,
велики бал припремају,
званице важне позивају,
а све то спретно прикривају…
Шваље им вредно хаљине шију,
игле севају кроз помрчину,
док нити свилене кроз свилу промичу,
казаљке узпут одмичу, одмичу…..
Чудом се чуде све намигуше,
док на чајанци с’ Месецом певуше…
Чудом се чуди и бајно море,
што се комеша и мрешка до зоре,
сви становници бистрога језера,
само се шуми страшно призева,
па се протеже у својој колевци,
голишави јој осташе обронци…

(с) Миладиновић Сандра

ДАРУЈЕМ ТИ ПРИЧЕ

Дарујем ти приче о мени да знаш,
са ким би да причаш и себе да даш…
Витла тајна среће на вратима мојим,
а ја бих да сањам, ја бих да постојим…

Зато се створила у немили час,
одвојила време и корак за спас,
одвојила чари и небеске чини,
од веселих чарки да се капа смири…

Сузила зенице замишљена тако,
трепавице дуге пустила олако,
па се раскрилиле ко’ јелове гране,
испод којих крије умиљато лане…

И чека ме свуда где год се промолим,
и из ниодкуда од некуд се створи,
убеђује стилом уз најлепше приче,
нит’ их ико чуо, нит на једну личе…

И чудом се чуди што сам сумњичава,
чак и сузу пусти тако искричава,
и неда да мисао из ока ми вирне
надјачава моје мане и врлине…

”Неко би да воли, а дал ја то умем?”
свим силама хоћу да ме бар разуме,
да јој осујетим те намере чедне…
Дал’ упорност вреди само мене једне?

(с) Mиладиновић Сандра