Категорија: Radenko Nastic

Ne!Noćas ništa neću reći
Šaputaće umesto mene polja mlečno bela
Sat na starom tornju
I osmeh dečaka od neba veći

Ne!Nočas ništa neću reći.
Negde će prhnuti ptica
Mlaz vode
Drvoredi tavni upiće boju mog lica
Sve će tek samo slutnja biti.

Ne!Noćas ništa neću reći.
Nem stojim u tami na raskršću nekom
Ne znam ko sam,i šta sam?
Bolan zrak
Ugašeno svetlo nad usnulom rekom.

Boliš me,pesmo moja
Srce dečaka daruješ mi sirota
Da ogreješ se na vatri nada mojih
Zaboravljaš,smeh je preko puta?
Kuda bih sa tobom,nemiru moj?

Tu smo,na raskršću
Pruži mi ruku,nevesto u studeni
Da zalutamo
Tuđi i sami.

Na pločniku, tu ispred trga
Dok svetina neumorno hita
Prosjak u riti,sav od kvrga
Za koru hleba Psalme čita.

A u susedstvu otmene dame
U društvu kavaljera
Piju prvu jutarnju kafu
Skrivene u senku žardinjera.

Ćutiš.Osmeh kazuješ
Porcelanski dečače
A bilo je:čekaj me
U snu najtužnije se plače.

Stid te veće da pozlatiš
Na maskembalu ptica
Ćutiš,a sve ide
I dan,i noć,i prašina sa lica.

Čekaš da vrata se zatvore
Porcelanski dečače
U hodnicima najlepše se sanja
I vetar plače,uvek plače.

Udvoje hodaju
A senka povrh krovova se njiše
Zastanu(dva stabla gola
Ispod nevidljive kiše)
Gluvi za zvuk što se sliva
U provaliju duha
Sa pticom u oku-travi
I ne znajući da li su u snu
Ili na javi.
Tek lišće što odnekud padne
U kasnu jesen ih vrati
Pođu lagano duž trotoara,zgrade
U pusto polje ?U smrt?O,ko će znati?

Šumo u dnu srca,kapijo čistote,
Obrisu daleki odbegloga sveta,
Zasužnjena zoro koju reči krote,
Upoznaj me sa snom tek rodjenog cveta.

Upoznaj me sa snom tek rodjenog cveta
Mrazom oprljen da prevarim javu
Ko uzvodno podje taj se pesmom leči
Put u stravu vodi kroz vlastite reči.

Put u stravu vodi kroz vlastite reči
Horizont daleki koji podsvest plavi
Oplakuje pticu koju razum leči
Glava u dvostrukosti ,dvostrukost u glavi.

Šumo u dnu srca gde netaknutost gori
Ponovi odbeglo da se svet ponovi.

Ti ćeš ostati uvek isti
Od Ptica,Suza i od Kiše
I Sančo-reč,
I vetrenjača nežnost
I vetrenjača grubost
I niko ,i ništa više.

Pomisliš:svanuće
I svom stidljivošću raduješ se
Daljinama kad zasive
I opet nestalnosti kob:
Tiše!Tiše!Čuće!

Jednom ćeš i ti u podne jasno
Putnik osamljen Tajnom biti
I podsmehom će,i kamenom će
Tvoju suštinu ozariti.

O ,zar je to greh ako ćutim
I suton bora smehu odoleva?
To raskoš odbeglog srce sluti
I vatra ga tajna razgoreva.

O ,zar je to greh ako snevam
I bliske su mi krotke samoće?
T o srce večnim zaodevam
I tajanstva mi se hoće,hoće.

Predeo jedan,neopevan,nedogledan
Ko večnosti dah doluta u moj san.

Ko slutnje slap stresoh zemaljski prah
I jurnuh u postranstva bela
Kroz zrak,negde u oblak.

Jata nebeskih ptica prhnuše sa mog lica
I osmehnuše se polja zrela
U sjaju zvezdanog odela.

Ali ,ko svileni oblak razveja se san
I iznad moga osetljivog tela
Ko svetla zrak sinu pustinja svela.

I opet će osmeh peći
Gde teskoba ruke širi
I opet će maskarada
Pijanoga,mračnoga sklada.

Kočije će opet doći
Pahuljama izvezene
I drhtaće krotkost sama
I igraće valcer Sene.

I nikoga neće biti
Da pokrije skute dana
Umiraće rajske ptice
U suzama,u suzama.