Категорија: Radenko Nastic

Gle!vlati trava na vetru se njišu
I teku sati
Juče smo bili tu
A sutra već više nas nema
Nemoj stati
Sa visina ptica krikom nas prati
I svija se u oku paučina.
Nemoj stati.
Možda iza sedam gora,i mora
Postoji sunce,i jedna reka
Što na tebe čeka
U svitanje ,možda ćeš i ti
Na raskršću dalekom
Osmehuta, i tudja biti.

Raspleti kose .
Razlij osmeh.
Hodi mi snom.
Dete u meni spi.
Spi bol.
Raspusna da si .Ne boli
Presvetla.
Otrov da si.Celi.
Hodi mi snom

Saznah li trijumf gordosti i srama
Posejah li seme Nade u srcu zore
Neka mi oproste Svetlost i Tama
Za bol slavlja što nagosti tvore.

Čuh li pesmu u ćutnji kamena
Nazreh li suzu u osmehu deteta
Neka mi oproste Sunce i Sena
Za bol nevinosti i bedu uzleta.

Dušo,ptico mala,
Što drhtiš u travi
Da li je i tebe sumnja otrovala
Ili strepiš od nebesa plavih?

U senku se skrivaš
Zgaziće te noga
U kapima vode i ti vodna bivaš
Bežiš od pogleda,reči ,Boga.

Stremila si nekad
Do zvezda visoko
Za svetlošću htela,prezirala pad.

Dušo ,ptico mala,
Da podjemo gore ,dokle seže oko
Slutim jedna zvezda za nas je zasjala.

Jutro.Zvona.
Praznik Vrbice.
Seta u oku.
Dečaka lice.

Ušla je tiho
Drag gost.
Pričala stihom.
Dotakla Večnost.

Belina zida
Parala vid.
Prozirni prsti.
Ranjivost.Stid.

Jutro.Drukčije doba.
Sećanja zvon.
Dečak u uglu.
Samoća.Soba.

Ruke gorde ,ruke slabe
I šibane, i izdane
Zarivene u mrak mesa
Ruke krotke,ruke besa
Ispružene u daljinu
Ruke svetle,ruke ginu
Da se samo jednom vinu
Da polete Izvan stvari,izvan reči
Ruke taje da smo nagi
I u ploti zarobljeni
Ruke mole,ruke vole
Zagledane u bezdane

Svetla se gase
Na pozornici zavesa kruta
U oku magle sive
Na dlanu dugme skaputa.

Svu noć padaju kiše
I tuga se niz okna lije
To srce vara-kasno čuh
A srce krije,krije.

U ogledalu dvojnicu gleda
Papirna balerina
I paučina maznošću svile
Duž polica se raspreda.

Bila je noć
I zavese razmaknute
I molio je:neka uđe
I svetlost se nezemaljska lila.

I opet će ozarenjem krotak
U prašinu dnevnih paravana
I balerina će opet stajati
Ispred ogledala uplakana.

Umeš li da plačeš
To što ćutim sada?
Dok tišina vreba
Umeš li da sanjaš
Kad ćutati treba?

Zastaneš li smela
Kad hodaju glasno?
Da kažeš trenutku
Svu slobodu ptice
I svu pustoš neba.
Umeš li da umreš
Kad umreti treba?

Znaš li da oćutiš
To što nisam reko?
Da pođeš do sebe
Daleko,daleko

Ćutaću
Pločnici ćute
I fasade krečene u belo
Ćutaću zbog mansarde
I sebe u crnom
Zbog suza,eto
Ćutaću
Zato što nisam znao
Da tuga je boja neba
Oprostite
To što sam prećutao boli
I nikom ,nikom ne treba
Ćutaću zbog prašnjavih sokaka
I koraka
I opet suza
Pustite!Idite!
Vas neko čeka
A ja..,ja sam samo hteo reći,
Ali neka,….neka..