Категорија: Nenad Djekić

Sa bojnog polja stižu vesti,

ko li to šalje pismo sa fronta?

Čije to reči kroz kuršume klize,

dok sunce se rađa sa horizonta?

 

A tamo negde gde je sve mirno,

to pismo prima devojka mlada,

što tom vojniku beše mila

a on njoj nije, sve do sada.

 

Uštogljen pisar pismo joj dade,

ona ga uze u drhtave ruke.

Primeti da se smeje i plače,

bilo je tada i sreće i tuge.

 

Pismo otvori istog trenutka,

znala je i ona šta su svi znali,

da je neko na frontu voli

I da nekome sada mnogo fali.

 

Početak glasi: „Ja sam dobro“

tek da probudi radosti draž.

„Moram ti reći da te volim

I ako znam,  da to već znaš.

 

To ti već jednom davno rekoh,

kakvu si gužvu zbog toga digla

I ti mi tada besno reče,

Idi od mene šta me to briga.

 

Oprosti molim te što ružno pišem,

moram da žurim jer trebam poći,

moja se četa večeras seli,

čekamo borbu sledeće noći.

 

U noćima hladnim ti me greješ,

misli o tebi nadu mi daju.

A sliku tvoju kraj srca nosim

da me čuva dok borbe traju.

 

Jednom kad ovo ludilo prođe

i kad se vratim opet u selo,

hoćeš li samnom u crkvu poći

ali obučena sva u belo?”

 

U njoj te reči prizvaše sreću,

u tom trenutku veću od svega

i neko divno osećanje

shvatila je, i ona voli njega.

 

U zanosu snažnom prigrli pismo,

tada iz koverte nešto pade,

to beše slika što mu je ona,

nekada davno, nevoljno dade.

 

U čudu se pita, šta će to ovde,

zašto mi svoju amajliju šalje

kad je još uvek tamo na frontu,

kad još ovo ludilo, traje.

 

Tada na slici primeti mrlju,

to je od krvi,zaključi jasno

i da je pismo prekasno stiglo,

da je sada za njih dvoje, kasno.

 

U koverti još jedan papir nađe,

na prvi pogled beznačajan, sitan

ali kad vide na njemu šta piše

taj papir posta neizmerno bitan.

 

„Nadam se da je adresa prava

I da je pismo stiglo do tebe,

nisam ga dobro čuo šta priča

ali sam siguran, da je pominjao tebe.

 

U jeku borbe, kraj jednog rova,

videh ga kako se guši u krvi

dok u rukama steže sliku,

ja sam do njega došao prvi.

 

U borbi dadoh obećanje,

drugu što ispusti dušu svoju,

da ti pošaljem  njegovo pismo

i da ti vratim sliku tvoju.“

.

Ona  je zvezda noćnog  neba,

misli da živi na oblaku belom

i želi za sebe isključivo princa

da joj lice prekrije velom.

 

A princ mora da bude lep,

kulturan,visok I naravno zgodan,

da joj ispuni svaku želju,

da joj bude bezuslovno odan.

 

Ona uvek visoko leti,

samo joj prilaze hrabri I smeli.

Ne zbog toga što je opasna,strašna

već zato što i sama ne zna šta želi.

 

Doći će dan kad će sa neba

sleteti  nekom “princu” u krila,

ali će “princ” postati žaba

jer na kraju, obično tako biva.

 

Kad sjajna zvezda padne sa neba

što joj je njenim rođenjem dato,

za nju druge sudbine nema,

može samo da tresne u blato.

Osmehom vedrim tugu skriva

da ljudi u njoj ne vide jad,

da se ne slade nevoljom njenom

i pričaju kako je nesrećna sad.

 

Od sveta ona u snove beži

i oko njih diže visoki zid,

kao da teške  grehe skriva,

kao da je, od nečega stid.

 

Ona kroz život korača sama,

sa nadom da će nekog pronaći,

nekoga ko će samo da je voli

i da joj noći učini kraćim.

 

Često u sobi sama sedi

i čeka svoga princa iz bajke,

što samo  postoji  u nestvarnoj priči

koju su deci izmišljale majke.

 

I  vene tako iz dana u dan,

u  snovima lažnim što život ih zove,

veruje da će bolji dani doći

a godine mlade u nepovrat plove.

 

Jednoga dana život će proći,

i kosa plava postaće bela,

zelene oči postaće mutne,

shvatiće tada,  da je uzalud svela.

Pogled joj luta ko nekog da traži,

ko nožem seče te tamne sene,

ta divna žena tugu skriva,

ali je izdaju tužne oči njene.

 

U grudima srce snažno joj lupa,

ko mala srna ka njemu beži,

damarom svakim grudi joj steže,

svaki joj uzdah čini sve težim.

 

U mislima lik njegov vidi samo,

to lice po sobi oko nje šeta,

i ništa ne vidi, ništa ne čuje,

to lice je sada centar njenog sveta.

 

A ruke male lagano drhte,

izgleda da ih ka nekom pruža,

kao da bere najlepše cveće,

al’ samo hvata trnje od ruža.

Zbog očiju njenih ja razum gubim

I kad me pogleda postajem list,

lebdim kroz vazduh bez tela i duše,

nosi me vetar mirisan i čist.

 

U očima njenim kriju se zvezde,

cakle ko fenjer u tamnoj noći,

mami me svetlo i vuče ka njima,

mame me njene čarobne oči.

 

To nisu oči već mora plava,

u njima se ogleda nebeski svod,

polako tonem,vuče me dubina,

bespomoćan,vezan kao nasukan brod.

Večeras mi ne pričaj o njoj

neću više da čujem ni reč

jer ona je jedan neostvaren san

još jedan davno izgubljeni meč.

 

Večeras mi ne pričaj o njoj

već uzmi čašu i društvo mi pravi

naspi nam vina i popi do dna

ja noćas ovde svoju propast slavim.

 

 

 

 

Gledaj Moravu kako mirno teče,
kako sunce zrakom po njoj sliku šara,
kako voda dolape okreće,
žito melje vodenica stara.

Slušaj slavuj kako pesmu peva
i s’ vrbe na vrbu razdragano sleće,
slušaj vodu kako silno huči,
hukom para pomoravsko veče.

Gledaj one, devojke u kolu,
igraju se pokraj mirne vode,
a vidi tamo, momak ubra cveće
pa ka njima sramežljivo ode.

Neki kažu, toga više nema,
naše selo u zaborav pada,
došlo nam je neko novo vreme,
ko još čuva tradiciju sada.

Ali selo još u nama živi
i još frula plete note tanke
i živeće sve dok ima ljudi
koji nose jelek i opanke…

(C) Nenad Đekić

Želeo sam noćas da te vidim,

tako  snažno ko’ nikad do sad,

želeo sam da ti držim ruku

da na licu osetim tvoj dah.

 

Želeo sam da ti mrsim kosu,

da udišem njen mirisan prah,

želeo sam da ti usne ljubim

da ispunim svoj najveći san.

 

Želeo sam da te grlim snažno,

cele noci dok ne svane dan,

da te gledam kako mirno spavaš

dok ti lice miluje moj dlan.

Kad noćna tama proguta dan,

Kad je sve mirno, spokojno, tiše,

Kad je sve suvo, a nebo vedro,

Iz jednog oka tada liju kiše.

 

Dok slavuj peva noćnu sonatu,

A prolećno cveće cveta i miriše,

Iz grudi se jednih bolan uzdah ote;

Ko li to noćas tako teško diše?

 

Nije lako toj bolnoj duši,

U sebi misli dok grli ga tama,

Gde je ona,kome ruke pruža,

Da li je s’nekim ili je još uvek sama.

 

Valjda će spokoj jednom da dođe,

kad zraci jutra odnesu nemir,

ili kad hladan u zemlju legne,

a duša prazna se vine u svemir.

 

Ne mogu ti reći da te volim,

Te reči prosto, neće da krenu,

A ja te sanjam iz noći u noć,

Blistavu, mirnu, toplu I snenu.

 

A zašto bi reko kad nećeš da čuješ,

I ti za mene nećeš da znaš,

Od mene bežiš, drugom ljubav nudiš,

Dušu svoju njemu hoćeš da daš.

 

Kako nešto bez reči da kažem,

I kako moj glas da dođe do tebe,

Jedini način je mrtvo slovo,

Ko’ što sam I ja mrtav bez tebe.

 

Htedoh onda, da ti napišem pesmu,

Da pričam o tebi I tvojoj lepoti,

O ružama belim I stazi života,

Po kojoj tvoja duša  laticama hodi,

 

Al’ misao teška kroz glavu mi prođe,

Trgnu me naglo iz polu sna,

Maleno pero spustih sa strane

I odvojih čelo od dlanova.

 

Zašto napisati reči koje niko ne sme da zna,

Zašto pretvoriti u slova ljubav koju osećam ja,

 

A svaka pesma je pesnikov život,

Ono što on krije u sebi,

Zbog čega noću ispija vino,

Dok pero drži I misli o tebi.

 

Zašto da otkrijem tajnu svoju,

Zašto da drugi čitaju to,

Kad ništa dobro to donet ne može,

I sebi mogu prizvati zlo.

 

Izvini,  ali ne mogu….