Ne mogu ti reći da te volim,
Te reči prosto, neće da krenu,
A ja te sanjam iz noći u noć,
Blistavu, mirnu, toplu I snenu.
A zašto bi reko kad nećeš da čuješ,
I ti za mene nećeš da znaš,
Od mene bežiš, drugom ljubav nudiš,
Dušu svoju njemu hoćeš da daš.
Kako nešto bez reči da kažem,
I kako moj glas da dođe do tebe,
Jedini način je mrtvo slovo,
Ko’ što sam I ja mrtav bez tebe.
Htedoh onda, da ti napišem pesmu,
Da pričam o tebi I tvojoj lepoti,
O ružama belim I stazi života,
Po kojoj tvoja duša laticama hodi,
Al’ misao teška kroz glavu mi prođe,
Trgnu me naglo iz polu sna,
Maleno pero spustih sa strane
I odvojih čelo od dlanova.
Zašto napisati reči koje niko ne sme da zna,
Zašto pretvoriti u slova ljubav koju osećam ja,
A svaka pesma je pesnikov život,
Ono što on krije u sebi,
Zbog čega noću ispija vino,
Dok pero drži I misli o tebi.
Zašto da otkrijem tajnu svoju,
Zašto da drugi čitaju to,
Kad ništa dobro to donet ne može,
I sebi mogu prizvati zlo.
Izvini, ali ne mogu….