Категорија: Miloje Đorđić

Ljubavi živa, usno uspomena,
misli pustinjom,
golotinjom se hrane.
Za život večni,
ko je vredan pomena,
kroz vodopad tvojih nogu
na one druge strane.

Usnio sam tri vatre,
trojstvo muka.
Na planini oblaci,
histerije, nade lake.
Od bluda preko noći,
do čvrstog zvuka
tvoje ljubavi kao plitke rake;

Previše je utopljenih reči,
što u slutnji nemo plaču;
Posvađane misli ko ih preči,
da srećno, po nebu skaču.
 
Trošili smo zvezde, s’ našeg praga,
i slobodi, ptice, s’ ljubavlju krali.
Prevarom života, od vraga do vraga
našu patnju, stihove, suncu slali;
 
Voleti smrt, šta to znači;
Kraj prazne humke, u praznoj formi,
kad ti svevišnja sila, oreol prikači
raduješ se čežnji, toj pesničkoj borbi.

Pokušavam ukrotiti olovke,
horde papira,
dok hodam obalom;
Osvrćem se za brezama,
mutnog pogleda
kao na čezama.

Stolica je u pesku,
na promaji, kao, da stoji
okupana mirisima,
vode, porcelana
za brezama, osvrću se
i snovi moji.

Lete slike mog dana;
Ptice nazdravljaju
suvim granama,
parkovima, večnih rana.
Čak se i ti, okupana
kabezama,
kao u snu
osvrćeš za brezama.

Ne zapinji, da plačeš ti pali
anđele sa setnim cvetom,
već oči tuđeg neba u kruh
pretvori i razgali,
istinu i pepeo, ovim divljim letom.

Zari svoje zube u stablo, ti stari
kovaču stranih zvezda,
zlatom izlij strah i ne mari
za smrt na vratima gnezda.

Jedan je đavo pogrbio se, ti pali
učeniče snova od stakla,
suzom se vatri, na svemu zahvali
i spavaj šupljim očima
kojima te sreća takla.

U vremenu što mi kune vreme,
stari životi o glavi mi rade.
Oblaci u stanju da zaneme,
radi sunca kojim se slade.

U mojim kostima pesak li je,
što otvara oči nežnim strujama.
Da zalud ljubav vatru mije,
Kroz reči blagoslovenim olujama.

Ljubav u vatri što se zbiva,
zarad pesme pesnika što mre.
Večno rečita, lepa, večno živa,
kao cveće svetlosti ljubavi od pre.

Ono što reka izbaci,
jesu nežni, nakeženi zubi.
I onako te, simbolično uzeh,
za onu, da me večno ljubi.
 
Kad bi drveće ljubavi htelo,
ne bih te morao bacati u vir.
Već u toplini, kapaka očnih
za tebe, na njima, ispevao mir;
 
Znam da, lažeš kobno, kao list.
Kad nasmeješ se grubo i lako.
To je vreme kad jesen, odlazi
tamo, gde zvezde, noktima sam tak’o.

Настави са читањем “Zemlja – Miloje Djordjić”

Sporo oduzimane časti,
dalekih noći;
Kraljevstvo me čeka
u nepovratu gde ću pasti.

Zapalite mesec, jer se smeje,
njemu je drago kad se ljute;
Oči, što nemaju sudbinu
koje nesalomiva reč greje.

Meni brzo muzika deluje,
kad gluv i nečastiv,
diriguju pohlepom, a trn
je moje srce što ne čuje.

Iskoči, ozeblo, iz kože,
dijaloga, jer biće
ne postoji dok ne izgori.
Bez ljubavi izgoreti ne može.

Pod kopitima meseca,
moje arterije galopiraju
čežnjom, sruši pesmu ‘tica,
i spusti ruke do zemlje,
do njenih, usana i lica.

I kreni uz guste zrake,
jutra, što u krilu leži.
Pod zubima vremena, puštamo krv,
mlazeve mlake,
na koži strahova, tragove –
od poezije, zaneseno ureži;

Moje se želje, skrivenih lepota,
lepe za sunce u podnožju grudi.
Svirepo, keze se na osmeh,
na moju noć,
Jer vole zvezdama,
kad pesnik se budi.

Blagi su dodiri u mom krvotoku;
Zaglušenog cveta, što se ori.
Za pobedu nad životom u mom oku,
istrajno se, ova, pesma bori.

Odneguj, nežne kiše što svrbe,
dok koračam i poslednji metar;
Spavaj golo, podno moje grbe,
šaputanjem, pokriće te vetar.

Moje oči, uprte u zemlje sive;
To je reč što, nam, udove spaja.
Na dobrom glasu dok su žive,
ušećerene uši, konačnog kraja.

Ja nisam pesnik, već rečima pravim;
Od dece zagrobnog, cveća i šale.
Hvala vatri što umem da stavim,
pesmu u život i zvezde mu pale.

Molim sve, one uzvišene, za milost,
neka mi vrate prava i arete;
Da u večni smisao, pretvorim pticu,
i da u sebi, nikad, ne usmrtim dete.

Kamenim tabanima, za temelje svoje;
Plamti oganj, jedinog roda.
Uklesan sam u večne istorije sveta,
grešne su misli, kao plitka mi voda.

Zašto sve, mora biti tako crno;
Kad crno je, boja krvi.
Simboli ruže, trnovite nam istine,
u starome pismu, ko je ubijen prvi.