Категорија: Marina Adamović

Uvek kada prođem pored kuće na uglu odigrava se ono što je moralo i uvek će tako biti. “Ne uvek, ne… samo dok još majka ima krv, ruke i misli kojim traži drage stope moje mladosti u zemlji” kaže sin hodajući raskopanom slanom baštom naspram Mesečevih nitii.

 Rekao je “Znaš da si lepa?” “Da” kratko sam odgovorila, ustala, pozdravila sve i iščezla.. Bila sam mlada i lepa, i posebna.. U tome i jeste problem: bila sam ono što nisam znala da će pojesti vuk, oktopod, proždrljiv bezum slatko. Mladosti, zbogom, ja tebi ne mogu, evo ti nož, ti meni ureži nadu U.. … Настави са читањем “KRVAVO SEĆANJE — Marina Adamović”

Mislio je nešto, mislio da misli, misli su mu punile šupljine, praznine godine. Nikad nije pričao o tome. A i šta bi? Misli su mu tekle, obijale kamenje, vraćala se u dubine i,i,i ako bi mu ma šta izašlo iz grla, palo bi u  vrtlog ili bi ga talas pljusnuo u pogled. Roman koji pišem, … Настави са читањем “PESMA O ROMANU — Marina Adamović”

Nije bila od onih što plaču, nije se smejala ali su niz nju lile kapi i sjala lepota vedroga neba. Danju se klanjala, noću je lečila dok nije mirno pala na zemlju uvela zgužvana latica nevena  

Žena stavlja veš na žicu- trenerice, majicu, duksericu,  džins. Pratim kako  suvo rublje opet odnosi na pranje, kači ga i suši, misleći na igru  sina raspetog o oblak iznad minskog polja.

Ledeni zimski lažljivi vetar, ledena kuća, ledeni prst. Ispod magle – srce od leda puca i moli potop za krv.

Starac se nasmejao, podigao prst do čela, spustio ga, razvukao usne do zapada. Deca su ga videla. Deca su se smejala. Starac je pratio senku senku. Senke su uzvraćale radosno. Blagi pucanj, bleda krv. Jedno je dete pustilo bradu, po čelu je dlakama pisalo: “Živote, živote, i smrt ti se smeje, čuješ , gluvi ?” … Настави са читањем “XV FUSNOTA – BLEDA KRV … Marina Adamović”

Pisala je roman  o svom  putu oko Sunca? Šta bi drugo? Šta?   Drhtala je   jer je znala   da mu  kraja    nigde nema.   Podigla je ruku, podigla ih obe i bacila tačku   na poglavlje  od lima.   Mrak.

  KOŠMAR Celog je života bio otresit, svojeglav, beskompromisan. Postigao je puno; postigao je i Ovo: Slava i bogatstvo uzdigli su ga do trona kada se probudio naglo, bacio ključ velikog auta, kartice, čekove, a zagrlio vreću sa eurima; skočio je iz kreveta, kuće, cvetne aleje pa uleteo u hladnu, kišnu, vetrovitu noć; Uspeo je … Настави са читањем “KOŠMAR … Marina Adamović”

Sasvim sam posebna osoba. To ne mislim tek onako. Ne. Jesam vrlo osobena. Volim ono što niko ne voli. Ne volim ono što vole svi. I vi znate da sam izuzetna, ali ne usuđejet se to i priznati. Jednoga dana, s prijateljicom sam išla na vrlo važno mesto okupljanja. Počela je kiša, vetar…(milina) kao svake … Настави са читањем “SASVIM SAM POSEBNA — Marina Adamović”