Добродошли!
Nikada ne pričam samo ćutim i razmišljam “Zašto si takva?” svi me pituju. Pročitajte: “Nikada ne pričam” Napisali su “zašto?” Tada sam izgovorila: “Nisam ta kojoj se obraćate” i ućutala kao ona
Nikada ne pričam
samo ćutim i
razmišljam
“Zašto si takva?”
svi me pituju.
Pročitajte:
“Nikada ne pričam”
Napisali su
“zašto?”
Tada sam izgovorila:
“Nisam ta kojoj se obraćate”
i
ućutala
kao ona
XXI – U PAR RECI PREDOSECAJ Kada svane, saznace se da li je to dan ili život, smrti. XXI – U PAR RECI KUDA? Bežim od sebe, ne osvrcem se, samo pravo, pravo. Neko trci sa mnom uporedo. Prestiže me i staje ispred. Ogledalo! XXI – U PAR RECI DAN I NOC Što je teži, … Настави са читањем “U PAR RECI — Marina Adamović”
XXI – U PAR RECI
PREDOSECAJ
Kada svane,
saznace se da li je to
dan
ili
život,
smrti.
XXI – U PAR RECI
KUDA?
Bežim od sebe,
ne osvrcem se,
samo pravo,
pravo.
Neko trci sa mnom
uporedo.
Prestiže me i
staje ispred.
Ogledalo!
XXI – U PAR RECI
DAN I NOC
Što je teži,
dan je duži.
Nikada uspostavljena
ravnomernost.
Vratimo se noci –
nju, bar, ne razumemo
uopšte.
XXI – U PAR RECI
POST
Tako je toplo sijala duša,
tako su nežno cvetale oci
i tako sivo vikalo nebo
da se još pitam:
otkuda vrana u gnezdu kraj mene?
XXI – U PAR RECI
UJUTRO
Prodavci novina prodju vene
Prodavci mleka prodaju suze
Devojka gleda, traži i pita
“Koja je cena te ponocne mene?”
XXI – U PAR RECI
PESMA
Pisao je, pisao,
godinama stvarao
pesmu o pesmi
nad
pesmama.
Kada je dobio
poziv za nagradu,
poklonio se
i
zahvalio
“Dakle,
to je smrt,
mama?”
XXI – U PAR RECI
SVE
Podigla sam glavu
Zgužvala prekrivac
Videlo se nešto
Dobro, dobro, dobro
Još uvek sam
Živa
XXI – U PAR RECI
SPLET ISTINA
Ptica je pevala
Ptica je letela
Izmedu cvetova
Izmedu talasa
Plela je oblake
Slikala proroke
Ptica je živela
Pala
I
Umrla.
Pevam o svojoj
ptici
još
XXI – U PAR RECI
TRAGANJE
Na uglu ulice,
videla sam coveka
koji cuti,
gleda iza,
gleda ispred.
Zastala sam,
upitala:
Tražite li nekoga?
On se okrenuo,
vratio mi isti pogled,
vrlo jak,
preglasan i porazan.
Tad sam zanemela,
jer sam osetila
kako ja
stojim tu,
od rodenja
tražim sebe.
Jednog dana, možda će i veče biti, osetićeš pored sebe nekog koga nisi nikad znao. Šta sve može biti onda? Smejaćeš se? Zaplakati? Začuditi? Mudra tema analiza. (Iskreno rečeno, meni je sad opsesija.) Šta ću učiniti ja kad mi padne prah suseda preko srca, nožnog palca ili osušenih kapaka? Verovatno, ništa, ništa kostur do kostura … Настави са читањем “OPSESIJA — Marina Adamović”
Jednog dana,
možda će i veče biti,
osetićeš pored sebe
nekog koga nisi nikad znao.
Šta sve može biti onda?
Smejaćeš se?
Zaplakati?
Začuditi?
Mudra tema analiza.
(Iskreno rečeno, meni je sad opsesija.)
Šta ću učiniti ja
kad mi padne prah suseda
preko srca,
nožnog palca
ili
osušenih kapaka?
Verovatno, ništa, ništa
kostur do kostura
moli koren blede trave
da ih digne iznad groba.
Tada će se razigrati,
obojiti,
pokloniti,
opet pasti
dole,
dole
gde ih čeka
znak pitanja:
“ko to truli kao što sam i ja
ostao bez srži,
nado iz kalema?”
Desi se noć ali mraka nigde nema Kažu mi “spavaj” “tako treba” kažu i “odmaraj,” “san opušta” kažu. Pričaju, pričaju, ali ko, sa kime i zašto? Evo, sanjam da sanjam – i to se dešava, ali ne sanja moje obećanje – ne odvajaj se od sebe nikada. Pogledam gore – tišina, pogledam više – praznina … Настави са читањем “DESI SE…Marina Adamović”
Desi se noć
ali mraka nigde nema
Kažu mi “spavaj”
“tako treba”
kažu i
“odmaraj,”
“san opušta”
kažu.
Pričaju, pričaju,
ali ko,
sa kime i zašto?
Evo,
sanjam da sanjam
– i to se dešava,
ali ne sanja
moje obećanje –
ne odvajaj se od sebe
nikada.
Pogledam gore – tišina,
pogledam više – praznina
nešto se, ipak, tamo dešava,
stvarno.
San mi ne priliči:
O, oči,
o, mozgu,
radim bez prestanka,
sama.
Ko mi tih prilazi i zabada
ludilo sopstvenog sumraka?
Nisam verovala – suočila sam se sa istinom prekasno. Nisam veroovala, ni sada, ni sada ne verujem, lično, uopšte u to – ja sam rođena sa manom govora, onom pisanja, manom rasuđivanja. Nisam verovala, sudarila sam se sa lažima prerano. Grudi bole, kičma se prelama, vena puca na tri ili četiri, nisam verovala – svaka … Настави са читањем “TUGO — Marina Adamović”
Nisam verovala –
suočila sam se sa
istinom
prekasno.
Nisam veroovala,
ni sada, ni sada
ne verujem, lično,
uopšte u to
– ja sam rođena
sa manom govora,
onom pisanja,
manom rasuđivanja.
Nisam verovala,
sudarila sam se
sa lažima
prerano.
Grudi bole,
kičma se prelama,
vena puca na tri ili četiri,
nisam verovala –
svaka je pesma
zaboravila
kako me
ima.
Ja nju vraćam,
iz mrtvih,
tugo.
Je li živa Pejčićka? U! A Mirkovićka? I!!! Osamdeset peta? Za dan će stota! A ona, ona, uh, bila priča o hula hop ka ma? Ne znam, ne znam, ne bih… ‘ajd…. Drago mi je što se ispričasmo… I meni, i meni, jednooki. Neka nam je plava nada ispod samoobmanjivanja
Je li živa Pejčićka?
U!
A Mirkovićka?
I!!!
Osamdeset peta?
Za dan će stota!
A ona, ona, uh,
bila priča o
hula
hop
ka
ma?
Ne znam, ne znam, ne bih… ‘ajd….
Drago mi je što se ispričasmo…
I meni, i meni,
jednooki.
Neka nam je plava
nada
ispod samoobmanjivanja
1 Evo Sunca – trećieg dana jada. Kad on prođe, za- plakaće Mesec On ne zaboravlja, on nastavlja kao pesnik s one strane rana 2 Ima dobrih ima loših ljudi ima cveća i otrova ima svega, svega A života? Pričaj mi o njemu, mama.
1
Evo Sunca –
trećieg dana jada.
Kad on prođe,
za-
plakaće Mesec
On
ne
zaboravlja,
on
nastavlja
kao pesnik s one strane
rana
2
Ima dobrih ima
loših
ljudi
ima cveća i
otrova ima
svega, svega
A
života?
Pričaj mi o njemu,
mama.
Nisam verovla da sam živa dok nism krenula na put oko sveta evo,letim, evo, gledam kao leptir kô kometa naslućujem iz daljina “jesi, jesi, ti si si bila divna, , čudna, slepa, hitra, iz pustinje nikla kap”
Nisam verovla da sam živa
dok nism krenula na put
oko sveta
evo,letim,
evo, gledam
kao leptir
kô kometa
naslućujem iz daljina
“jesi, jesi, ti si si bila
divna, , čudna, slepa, hitra,
iz pustinje
nikla
kap”
На шта мисле људипричом о животима?На зов?Срећу?На лепоту?Шта? Сигурно да не мисле оно што их подстиче да мисле, мисле, мислe. И ја бих дуго причала али, нико мене не слуша- Кратко ћу о смрти зато. Ето вашег повода – дрхти, бежи, враћа се као грло ђавола које бучно Шта?
На шта мисле људи
причом о животима?
На зов?
Срећу?
На лепоту?
Шта?
Сигурно да не мисле
оно
што их
подстиче
да мисле, мисле, мислe.
И ја бих дуго причала
али,
нико мене не слуша-
Кратко ћу о смрти
зато.
Ето вашег повода –
дрхти, бежи, враћа се
као грло
ђавола
које бучно
Шта?
Slagala je kamenčiće, jedan po jedan, dva po dva do hiljaditoga. Odjednom je zastala. prinela glavu oblacima, zaplakala, pala. Šta ste očekivali od pesnika? Šta? Kamen od vas nije ništa. Od nje -da. Zato je zatrpava jedan po jedan, dva po tri i.. Ars poetica drhti
Slagala je kamenčiće,
jedan po jedan,
dva po dva
do
hiljaditoga.
Odjednom je zastala.
prinela glavu oblacima,
zaplakala,
pala.
Šta ste očekivali od pesnika? Šta?
Kamen
od
vas
nije
ništa.
Od nje -da. Zato je
zatrpava
jedan po jedan, dva po tri i..
Ars poetica drhti
