Категорија: Marina Adamović

  https://docs.google.com/document/d/1fxVtfImnJNQFft1hXMBSmz2iMC7rXBqdB25arNCoCfc/edit      

  Čitala sam pesme jednom divnon stvoru. Znala sam da govorim sve što stvarno želim. Odmah mu je čelo uraslo u boru „Ovde sam da s tobom istinu podelim“. ——— „Mislim, dušo, imaš baš svu logiku zdravu“, izmenjenim čulom, željan da me gane, uzbuđeno pokaza prstom moju glavu: „Stvarno ne znam što ne pišeš romane! … Настави са читањем “ŠTA SAM 2010. – Marina Adamović”

  http://data.axmag.com/data/201403/20140324/U97705_F271847/FLASH/index.html

Ušla sam. Dobar dan. Dobar dan. Počela sam priču. Žena je usmerila pogled kao ne razume me. Vrata je otvorilo i odbrojavanje. Ponovila sam isto. I ona, ona. Tada sam bacila sve na sto – suze. Razumela je, ja – ne.

Čitala sam priču o detetukoje je volelo majku.Čitala sam priču o detetu  koje je volela majka. Čitala sam priču o detetu koje je zdrav, srećan čovek. Budim se jer plačem. Noćas slutim bajku koja je krvava davno.

Glatko, rumeno jutro sviće. Ptičica peva, lišće se odvija. Sve je u najboljem redu – lepota življenja.   Čuči i čeka na ašov, MRAK.

Preda mnom Mesec i oblak gusti Opada lišće sa grana breza Odnekud čujem zvuk aviona Usporen hod bekljunih ptica Iz grudve zemlje polete nedah Sunce se plaši, eto mi smrti.

Ni pomislila nisam, kad sam udarala glavom o zid, da ću napisati pesmu o najlepšoj odi sveta, o životu što nastaje, što nestaje kao Mesec, kao reka, a napisala sam, jesam, jesam, mada nisam najsigurnija, dok je čitam i podvlačim ono divno, da i mrtva to još mogu!

  Ko zna kad sam pročitala pesmu o… ne, ne mogu vam ponoviti čemu. Opet bih se osećala kao napuštena vodenica kojom struji senka vriska. Zaboraviću ovu pesmu jer moram napisati lično takvu. Bol ne zna za pretnju smrću.

S naporom pružajući noge, prolaziš kroz noć i kroz novi dan. Sedneš, staneš, legneš  bilo gde, ali legneš kao svako na  kraju balade. Pružao si noge, to je, ćuti, najbitnije.