Категорија: Marina Adamović

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ) Тог поподнева, читала сам Ничеа подвучену реченицу “Бог је мртав” понављала сам, понављала. Зелена трава, цветна стабла паркова звала су децу “играјмо се анђела!”. Мој је син поцепао завесу, а сви заједмо плакали за крилима. Подигла сам главу, књига ми је скочила, дете је, сасвим влажно, слетело у загрљај: “Мама, мама! … Настави са читањем “БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović”

Mirno sedi. Mirno sedi kraj… Mirno kraj prozora… ona.. molto… Kraj zatvorenog allegro molto … žmuri. Mirno sedi i… slepa, sluša Betovena. “Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??” Zatvoren je pukao, ona nešto toplo osetila pa tonula u dane umetnosti slepljenih s betonom prekrivenim ko ma di ma višedimenzionalnih, … Настави са читањем “UMETNOST ZA (K)RAJ …. Marina Adamović”

Čuj me dobro ja sam kraljica oblaka gospodar zlatnog prstenja boginja krepkih ideala Čuj i upamti neću ti više prići s visine ću te posmatrati mokrim bičem šibati Čujem li da nisi dovoljno ponizna rastopiću bakar i njime te preliti ti unutrašnjosti moga sivila krvna grupo istočenih vena I arterija Da!

БОГ ЈЕ МРТАВ Тог поподнева, читала сам Ничеа подвучену реченицу “Бог је мртав” понављала сам, понављала. Зелена трава, цветна стабла паркова звала су децу “играјмо се анђела!”. Мој је син поцепао завесу, а сви заједмо плакали за крилима. Подигла сам главу, књига ми је скочила, дете је, сасвим влажно, слетело у загрљај: “Мама, мама! Јој, … Настави са читањем “BOG JE MRTAV —- Marina Adamović”

samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars

Када те заболи овде негде, близу срца, сетићеш се: једном давно нечја те је суза такла, па склизнула на пут. Tи си је прескочио и наставио даље, даље. Не брини, бол ће бити кратак, а он, пожелеће земљу лакшу од анђеоске која га је прогутала. Теби, да, само теби, не брини.

Čovek je rođen da umre. To je rečenica koju mnogi ponavljaju kao naučni dokaz. Izgovorim je lagano, reč po reč na slogove i osetim da mi ne ide. Čovek je rođen, u redu. Da umre, takođe. Ipak, kad to spojim, ispadne mi zub. Čvrsto sam odlučila da sve još detaljnije protumačim. Toliko čvrsto kao stisnuta … Настави са читањем “ČVRSTO – Marina Adamović”

Želela je promeniti predstavu o smislu života. Detaljno je analizirala sva dotadašnja postignuća i posrnuća. Unela se tako duboko da se i sam život zapitao šta predstavlja u njenoj unutrašnjosti. Imao je posla širom sveta pa se neprimetno udaljio i ušao u dete koje je plakalo a ništa ga nije pitalo. Ona to, naravno, nije … Настави са читањем “POETSKE KRATKE PRIČE – PERPETUUM MOBILE X — Marina Adamović”

  najbliža sam sebi kad se raspolutim… (soba guši zidovi me lome) o da li znam šta vetru vraća sećanje? (pod se diže skačem sa dasaka   vetar beži i koluta da li shvatitam ko sam? kako se podvajam u senkama?   najbliža sam sebi kad ih pustim da odlete svaka živi svoju pesmu u … Настави са читањем “LANAC DOGAĐAJA — Marina Adamović”

  Da je bila lepa, pametna i, po nečemu, izuzetna, šapnula je većina okupljenih oko groba. Jedna starica je sedela na susednom i pratila događaj uobičajene ceremonije. Na kraju je prišla, povukla maramu, skinula naočare, prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i pristojno se obratila ucveljenima: “Zašto joj nikada niko nije rekao ništa … Настави са читањем “O SVEMU ZA MINUT — Marina Adamović”