Категорија: Marina Adamović

Толико ћутим
Да су ми се усне
Слепиле за плућа
Из којих је до Месеца
Без капи крви
Страх вриштао.

Сањала сам како ходам

Пучином таласасог мора.

Била сам мирна, а

Тотално опчињена.

Преда мном се назирало

Сунце на изласку.

Наставил сам њему

Као неисцрпној срећи.

Лагано, из воде у даљини,

Вирила је глава делфина.

Кад сам му се приближила

Сасвим,

Уздигао се је раширених крила

И

Упитао:

Стварно мислиш да сањаш?

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Prelazila sam ulicu
prelazila
prelazila
i kad sam pomislila
da sam je konačno
prešla
osetila sam da ne razumem
onu
drugu ja
koja me gleda
s poštovanjem
i
ljubavlju

Nadali se
verovali
čekali pa
ulagali
i voleli
poklanjali
i…

Sanjala sam
malu sreću

bila je na prozoru
svetlucava vijuga
okrenuta prema vrtu
zelenkasta
mirisna

odjednom
iznikla je tama
penjala se prema njoj
“šta je, šta?”
čula sam u glavi
na stotinu pitanja
“ništa, ništa, ćuti,
ti”

grebao je odgovor
a sreća očima
krenula uz mene
crtala je osmehe
preko stakla
da
bi
ga

najtiše što je mogla –
raspukla
i
pobegla

sirena je grabuljala nebo
ni prvi
ni poslednji put
ali sada
s pišljivom razlikom veličine
uginulog vrapca
grabuljala je i deo mene
pa horizont

vrisnu

-U masi ljudi, čuči covek

-Jedna smrt  menja hiljadu života. Ona ćuti, a ovi se streljaju u sebi.

–Shvatićeš koliko si ga  voleo tek kada ti kaže zbogom – život.

-Kako nekome toliko  verujem da sam spremna život da mu dam, postadoh mlada i besmrtna.

-Ekstrovertan ili ne, pravo TI je negde drugde.

-Pas uličar ne zaradi grip, temperaturu. Tek ponekad lom noge ili glave

-Naučila sam da lažem. Eto, iskreno vam kažem.

-Lepa reč gvozdena  vrata  očeliči.