IGRAONICA (Život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…) Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim … Настави са читањем “PRIČA — Marina Adamović”
IGRAONICA
(Život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…)
Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa.
Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
“Idemo napolje da beremo cveće?”
“Ne, dušo, ne, možemo i ovde.”
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: “stvarno, Sunce, to je divna igra…”
Nije se pomeralla, samo je drhtala. Razmišljala je sasvim nevino: “ako on tako kaže, znači da je tačno.” Sedela je tu gde je postavljena kao verni sluga. Onda su se začula kapija, bata je brzo rekao: “Idi na krevet, mama dolazi s posla. Ne pričaj joj šta smo radili, jednom ćemo je nečim iznenaditi”
Šta je to “nešto”, golicalo joj je aritmični um. Mama je ušla iscrpljena i nervozna.
Počela srđivanje sobe kao po naređenju. Sledilo je postavljanje ručka, sklanjanje i pranje sudova, bez poljupca i razgovora.
Ona je legla ranije nego obično i plakala bez jasnog razloga.
Ovi su se dani ređali u neprekidnom nizu dok jednom majka nije bila toliko tiha da je samo čula kada je skočila na brata, udarila ga najjače, a nju gurnula na pod.
“Mama? Šta je, mama?”
“Ti, idiote, šta to radiš?”
Vrisnula je i shvatila da joj je stomak najtvrđa stena. Nije mogla ni disati, ni pomeriti se. “Gde sam ja? Šta sam? Ovo je, znači, život?”
Posle nekoliko sati, stigao je otac. Video je lom u sobi, jela nema, samo ženu koja plače na jednoj stolici, sina kako krvari na drugoj i nju kako bledi na trećoj.
E, pet minuta kasnije, još jedan udarac za batu.
Pala je sa stolice i srce joj je prepuklo.
Godine su prolazile, učila je sve, volela da piše sastave iz maternjeg. Učitelji, nastavnici, često su ih javno čitali kolegama. Nekada bi grupno plakali. Nije joj bilo jasno zašto.
Mirno bi se vraćala kući i ulazila u sobu gde će biti zaključana do trenutka povratka roditelja sa posla.
Pitate se šta je dalje bilo?
Niko ne zna.
Retko je pričala sa bilo kim. Retko je izlazila sa drugaricama. Kao sasvim odrasla, pretila je muškarcima da će ih ubiti priđu li joj bliže, a sebe je često ranjavala ubodima igli i tankim noževima, prevelikim dozama lekova za smirenje.
Kao po nužnoj zapovesti, sedela bi sama u parkovima i otvarala dnevnik književnosti duše.
Nije bila blage naravi. Samo je izgledala tako. Na slučajne ponude za saradnju, odgovarala bi drsko i proglašavana za čudaka kog se treba kloniti, a kao beba
“ćutala je među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita.”
Ne videvši izlaza iz otužne svakodnevice, izvršila je samoubistvo zime prošle godine.
Pred samoubistvo, setila se Jesenjina i sopstvenom je krvlju napisala ovo što ste pročitali.
P.S.
Eto: život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…
