Категорија: Marina Adamović

POLA VEKA —- Marina Adamović

Na klupi u parku, sedelo je dvoje mladih.
Nešto su tiho pričali. Kada su zaćutali,
on je pogledao nju, ona njega.
Zatim, on je okrenuo glavu na drugu stranu,
ona je svoju spustila u krilo.
Privuklo me je ovo dešavanje.
Prišao sam bliže. On je ustao i otišao.
Ona se nije pomerila.
Stupio sam još korak-dva napred.
Nisam ni disao. Već se veče spuštalo,
zatim noć bez ijedne sijalice u blizini.
Šta će biti sa devojkom?
Samo sam gledao i razmišljao.
Ko zna kolko se dugo ovo odigravalo?
Najednom, osetih usporeno svitanje.
Odlučio sam da joj priđem sasvim, ali:
nije bilo devojke, nije bilo klupe, ni parka, ničega!
samo lupanja srca od pre pola veka.

SUDBINA —- Marina Adamović

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”

LEPOTA NERAZUMEVANJA —- Marina Adamović

Pesniče dragi, opčinjavaš me..
znaš?
Šta sam postigla u životu? Šta?
Rodila se, umirala, et cetera, et ce
te
ra
po uobičajenom toku bitisanja..
ali
sada sam konačno shvatila
ništa se na dâ ob-jas-ni-ti
ništa
sem slabog drhtanja tla
pod kojim smo

ti
i
ja?

ili
ne mogu nam opisati
ali i
opčinjenost
drhti!

tajna je tajna nad taj
nama -a reč je grob?
Da

SUDBINA

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”

NE PAMTIM, NE

 

Ne pamtim ljude
ni događaje
najslabije one
što su mi pružali ruke i
odigravali se najinspirativnije

Suši se trava
i lišće vene
a
ja
još ne vidim ništa
osim što
nazirem da-
kopriva
peče
i ukazuje
na…

bila si
ostala
tama-nad
-tamama
ni sebe nisi upamtila
da
da
iz glupog
poverenja
u šta? kog? Tog???
oh…
nečega se sećaš…žao mi je
žao
bu-da-la-naj-mrač-ni-ja
ja

kamin(n)gs

ZADNJIH 55 MINUTA

Prišla mi je devojka
i pitala
zašto njena majka
tako puno spava.
Pre tog mi se poverila
kako joj do posla
nije stalo nimalo
ali
radi, radi,,
od nečeg se mora i živeti.
“Oprostite,
tako brzo pričam,
valjda me razumete.
Čula sam o vama dosta,
lako sam vas upamtila,
ne bih vam ni prilazila,
ipak,
moja majka
stalno, stalno spava…
Boluje od bolesti
koju, žao mi je, imate i Vi.
Šta to znači? Šta?
Pogoršanje? Da?”
“Devojko,
koliko godina ima tvoja majka?”
“Pedeset”.
“Koliko?”
“Pedeset.”
“Toliko?”
“Sine,
tvoja majka ne umire,
ne plaši se, nemoj..
Mesto nje
ja ću umreti
i najzad se,
od ovih glupih pedeset godina bez ikakvog sna.
odmoriti,
Sine.”

OČAJ …….. Marina Adamović

Čitam poeziju pesnika Koji je poginuo posle rata Sećao se krvi iz nozdrva Sećao se sivih leševa Obraćao bogu, pa ljudima – Ne veruje nikome Istina je prva Sahranjena Ubila ga posle rata Golim okom Bomba Nevidljiva Ne plačem Zašto bih Kako Ne osećam ništa Ne verujem ni ja Probole me kosti Mrtvoga Pesnika

Čitam poeziju pesnika
Koji je poginuo posle rata
Sećao se krvi iz nozdrva
Sećao se sivih leševa
Obraćao bogu,
pa ljudima –
Ne veruje nikome
Istina je prva
Sahranjena

Ubila ga posle rata
Golim okom
Bomba
Nevidljiva

Ne plačem
Zašto bih
Kako
Ne osećam ništa
Ne verujem ni ja
Probole me kosti
Mrtvoga
Pesnika