Категорија: Marina Adamović

priča

a niko ne sluša

sluša

a niko ne  priča

tako će sakupiti dovoljno reči

i koristiti ih po potrebi

sve  što kažem

udari u razum

i opet uleti u mene

zaćutaću

odbijenu nemost

sa smole zenice

potopiće kiše

u meni

.

pesmom možete opsovati

biće to uzvišena tvorba u stroju

pesmom možete i plakati goli

lirika u promrzloj boji

rečima možete kosmos obeščastiti

avangarda niče u mozgu

slinavim stihom odajete ludog

filozofska tema

kritika će reći

možete jesti slova  iz utrobe

iznutricom mazati po listu

šetati smrad zagadjenim perom

nastavite  bludno pesništvom paradu

izgorećete sasvim na lomači reči

nećete znati što niste

nećete znati ni  to što biste bili

djavolski ćete platiti sudbini

demonu ste se demonski predali

sećam se vuka samotnjaka

rodjenog jedne godine

na kraju rekvijema

u boji svečanog mraka

osudjen je odmah

kao pred kraj sveta

strašnim svitanjem

u boji mraka u reči

izvršio je a nije znao

i nije ni priznao

nežno samoubistvo

s predumišljajem

uzjahao je dvoličnu ševu

uneo se sebi u lice

opirao rečenicama

uzduha ognja pene

kada ga budem srela

podsetiću ga da ševi ispere oči

početak je blizu kraja

a ona peva

šumom nehaja

sve je spakovala misao

u kovčeg prošlosti

i on se tiho zatvorio

to mi je javio dan

kada me je smestio u okultni san

provirila sam odatle

izvukla oči iz snega

stresla kišu s nogu

osušila vene na suncu

i opet videla sneg

i opet je sve proteklo

zamenila sam melanholiju za čežnju

da

ukrala sam je iz novog kovčega

prošli sam ubacila u voz za nepovrat

tamo mu je najbezbednije

ovaj sam prigrlila s čežnjom

dok to to melanholija ne otkrije

plakati se može tajno ili javno

tajno je nešto luksuznije

dosta se  živaca potroši

a šteta se ne deli ni sa kim

može se uštedeti

samo na maramicama

jer se nos sme obrisati

i zavesom od tila

javno je jednostavnije

dosta njih će ustupiti

deo svojih nerava na seckanje

vika je propratna pojava

koju delite s prisutnima

jedini problem je kako sebi dokazati

da je sutra isti

ali

ipak

dan

(upravo brišem nos venčanicom koju vam poklanjam)

i da za njega treba lice i dušu

prefarbati smehom

bez obzira na razloge

vešto dizajniranih dešavanja

tu mi je dom

tu je nekad bio

utvare hodaju

grohotnim krovom

mahnito pljušti

okno nezasito

gde je ova duša

gde je nekad bila

nestaću tamo

gde me vedje vuku

baš tamo

gde mi

tmulo

srce

bunca

kamen je pero

kojim snove pišem

o

nestani gruba

setna žalopojko

(imago animi sermo est)

dnevnik sam svom gnevnom peru

skrušenica mastiljava

zatočenik crnog jada

razgrnuta stranica

.

desna ruka vitla kopljem

leva s mukom  čuva grudi

podanice spali suze

nema spasa nema spasa