Категорија: Marina Adamović

Albinoni, Tomaso – Adagio in G minor (lng)

.

ne ne ne

ne slušajte šta ću reći

ne

ne

ne

ne čitajte ovaj niz

ne

ne

ne

glava mi je šuplja stena

oči su joj budj i vonj

ruke su mi trula stabla

ne gledajte ništa više

ne

o……

ne

……..trassssss……..

djavo skupi moju bedu

ubaci me u krik-delo

lomim liru Orfejevu

grivom mašem

sove zovem

krvlju crtam prolaz tami

da

uživam

oh

uživam

rešetka se spušta tromo

rekla sam vam

ne gledajte !

.

po nalogu

zaborava

oteli mi

proživljeno

slušam sebe

omedjenu

i nema me

nema mene

stranac pita

ne vidim ga

stranac moli

ne čujem ga

i preklinje

kiša lije

tražim
mir
najzad
spokoj
san nemoćnu ludi javu

teška noc
dalek dan
tako Mesec sada hoce

kad zaraste

kapku okno
biće
kako Sunce hoće

(Ars poetica)

mani san

vrpolji se pesak u satu

strmo bi ušô u lavinu noći

mani san

levoruko se češljaju zvezde

raščupaće se nad ponorom tame

mani san

upali sveću – rasklopi usne

u svaku zasadi po žešku kap

mani san

ponoć je ubrala gusti korov

prekriće te u inat veri

i jauk je stih

i otrov je lek

mani san

otvori svoje paklene dveri

.

.

tumaram sobom

kuća bez zidova

lupam po duši

soba bez odjeka

otvaram oko

bure pepela

glava se odvaja

podmetnut ambis

sve znaju o meni

ja ništa o sebi

ovde bih stala il’ ostala

pa živa zakopana čekala

možda nade ima

za sve što ne postoji

.

neeeeeeeeeee

lako je biti mrtav

zaboraviti sebe

uciniću nesto teže

roditi se

i

svirati odu

to

to

to

to

to

ovo

to

to

ovo

nosi sve

gotovo

ostavi samo

pod

prozor

suze

i

svesku

noktima i jetrom

zasitiću se

a pesmom biti kraljica na tronu

.

premalo je svega

previše ničega

.

(meditatio)

.

najneophodnije je na nedohvat

najprisutnije duboko je van sebe

najpouzdanije je nešto pod sumnjom

najpogubnijeg se ne sme lišiti

.

završena je

nesvesna drama svesti

koja već

počinje

nekog dana pre ovog

.

(plač kao ruglo smehu)

slutila sam da neko hoda za mnom

i glas mi je bio poznat

a miris

vedje su se zgrčile

i zaronile u povezane oči

ali

kobno je izazivati ljude

na ulici gde samo drvo otvara usta

izvežbanim umom

tražila sam sliku svojih slova

u obmani vremena

izgledalo je da i on zastaje

dvoumi se kako da mi pridje

a izbegne maglu na klišeu

dalekovidost neba je presudila

baš kad sam se unela u filozofski pristup Mnemozini

oblak je zaklonio sunce

i

senka se stopila

s bojom svoje simulacije dvoduha od pliša

.

.

Trežio je hlad od gomile

Gomila se radovala paklu

Pakao je sejao glad

Glad se smejala u oči jadu

Jad je uramio stazu do njega

Ljudi su ga ujeli i odrali u paklu

Više mu ništa nije važno

Sve je isto

Osim zvezda koje su u hladu

T

.

Patika ili ti????

Vrisnula je  pružna šina…

J…Ona…J !!!

Škrta dubina opstanka je prosula

I odgovor,

I presudu,

I sjaj,

I zaborav,

I vapaj,

I san,

Pravom kraju sveta

…

.

Smestila sam zadovoljstvo u džepove

Mirno hodam lomačom pod nogama

Pete nisu grešne što su mi džepovi bez senke

Samo da ruke ne zavire

I dočepaju se izmenjenog pamćenja!