Категорија: Marina Adamović

ULICA

ovo je pesma o
ljudima koji
prolaze mojom
ulicom
jedan je pljunuo
drugi bacio opušak
treći je pao
– zgrožen već viđenim
a možda se
samo okliznuo
pokušavajući da pročita
zgužvanu stranicu o
Aristotelu
sletelu ni od kuda
a
natopljenu izlučevinama
opojnog smrada grupe
prethodnih prolaznika
ko bi to znao…?
trudim se
pratim
deo sam čovečanstva
na meni je
previše ozbiljan
ali
dragoceni zadatak
civilizacija se mora izdići nad sobom
i tada skočiti strmoglavo
e
to analiziram
đavo me odneo

NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA

Ovo je priča o detetu koje dane provodi na ulici. Leti je boso, zimi u širokim, gumernim cipelama. Odeću ne menja ni nedeljno. Jedino što, opet, leti nosi izbledelu majicu i pantalone do kolena, a zimi, preko toga navuće dugi kaputić. Posmatram ga kao uhoda. Zbog njega obilazim grad svakodnevno. Stalno krećem da mu pružim koji dinar ili odvedem negde i kupim garderobu. Uvek me u tome zaustavi nevinim pogledom: “Još nisi odlučila da li hoćeš?”

Настави са читањем “NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA”

ДРАГИ МОЈ – Марина Адамовић

Драги мој,
Ако одлучим да постанем Џонатан Ливингстон, не исписуј ми поруке Ажара…
Псеудо јесам – признајем, али саморазумевање се попело на врх драмске гиљотине… опрости, опрости, лакше ће ти бити без гаврана – очерупаног и са кљуном међу камењем за лом ..
Драги мој, никада нисам била мачка коју шутну, па пре кафилерије, ипак, помилују… Зашто стално играм коцкице са Хемингвејем, Цветајевом, Бротиганом, Јесењином…? Нећу ти о томе причати сада… Баци каменчић са Партенона, нека се котрља до Егеја… када чујеш “бућ” значи да сам испила неисцрпно ведро лудости мудраца…. Предуго сам гризла непотребне омче и драперије од зарђалог гвожђа
Гледаћу те са Алфа Регулуса
бацати ти паперје са деснога крила у
оно дубље
да
до самога дна
Твоја
(и након лета)
ја