СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА
Ноћ.
Звезде беже у невид.
На небу ниче смртно семење,
громови, муње, авионска рика.
А нигде стид.
Кипи усијана крв из челика,
гори речно камење,
умире врба нека.
Кључа рањена река,
падају спржене вране и гугутке.
Ћутке умиру сребрне мрене,
црвени се Расина од крви проливене,
титра у ваздуху језа.
Плаче на обали рањена бреза,
разбацане гвоздене крпе
и челичне кости моста кујекуде.
А звери злехуде
комадају обалу родне ми груде
ко чопор хијена стрв,
ко да мами их крв
из глава кнеза Лазара
и Карађорђа Вожда.
Није ли то можда
бич Божји, што нас кажњава,
док племе Мрњавчевића
на реци Марици спава.
Запаљене обале
већ су згасле
престао је таласа рик,
замро је у нечују крик,
нити туге у очај срасле,
стење срушени мост
ко смртно рањени бик.
На гаравом спруду тело бескућника.
У једној руци
неког дечака слика,
у другој кора буђавог хлеба
и земљани прах.
Крај левог бока
два ока,
у једном језиви страх,
у другом нада и комад неба.
А мало даље мртав пас.
обичан, без педигреа и медаље.
Самртни час
затекао га је крај газде.
Из мртвог тела
теку две крававе бразде
од челичног шрапнела.
Мртав пас
крај мртвог газде лежи.
Могао је да бежи,
да потражи спас, ал’ није хтео.
Хтео је са газдом довек,
јер пас је пас,
пас није човек.
© Драгиша Павловић Расински
