Категорија: Aleksandra Mladenović

*

 

PROGNANIK

*

U KAMENOLOM LEGOH, PROGNA’ ME KAMENJE;

NAD VODOM SE NADVIH, ONA ME NE SKVASI;

PROGNANIK SAM, OCE, OBRIS  MI SE GASI!

TUDJIN SAM ZA LJUDE, DRVECE I STENJE.

*

U TAMNICU STUPIH, AL’ NE HTE ME KAZNA;

POD GALEBOM USNIH, ON MI SANAK UZE;

PROGNANIK SAM, MAJKO, RUZE ME I SUZE!

STRANAC SAM I GORJU VRH OBLAKA PRAZNA.

*

U TRNJU KORACAH, TRNJE ME SE GNUSA;

KRAJ LJUBAVI STADOH, ONA DRUGOG HOCE;

PROGNANIK SAM, VENEM U ROPSTVU SAMOCE!

NE TREBA ME CAK NI OVA JADNA DUSA.

*

U JAZBINE SVRNUH, PROGNASE ME ZVERI;

PRED ISTINU STUPIH, ONA OCI SKLOPI;

PROGNANIK SAM, KUME, OTROV ME POSKROPI!

ODMETNIK ZA SVETO, PROKLETO U VERI.

*

U RECI SE UVIH, RAZREKOSE SE MENE;

RAD IZLAZA LUTAH, ON UZMACE BRZE;

PROGNANIK SAM, BRATE, JOS ME K’ SEBI DRZE

ZALUTALE STAZE SVETLOSTI I SENE.

*

U RUDNIK SE SPUSTIH, NESTASE SVA BLAGA;

NAD IKONOM MOLIH, UTEHU NE NADJOH;

PROGNANIK SAM, SESTRO, NICICE TI PADOH!

KRVNIK MI JE SRECA, NI MILA NI DRAGA.

*

U PASNJAKE KRENUH, PA KAKO MI BUDE;

KRAJ ZETVE CU SESTI, BAS SRP DA ME RANI;

PROGNACU SAM SEBE STO MINUSE DANI

TUDJINU ZA STENJE, DRVECE  I LJUDE!

 

 

NA PUTU DO MENE

*

Teško ti je i biće sve teže

Prevrtaće ti se utroba

I noći i dani

Nebrojeno puta.

Egoizam će se kidati

I nicati iznova većom žestinom,

Na ucrtanom putu do mene.

*

Mučno ti je i biće sve mučnije

Propadaće ti cilj za ciljem

Domet za dometom

Vidik za vidikom

Milosrđe će se kaljati

I prati iznova grlatijim besom

Na jedinom putu do mene.

*

Blizu si i bićeš sve bliže

Povraćaće ti se i voda i krv

I krv i znoj, i znoj i bol

Ćelije će se umnožavati

Rasti do pucanja

I proždirati se iznova većom glađu

Na popločanom putu do mene.

*

Nadaš se i nadaćeš se sve više

Poklanjaće ti se i i duša i telo

i juče i sutra, i sutra i danas

Sebičnost će rado umirati

Unižena,  uzvišena

I rađati iznova većom željom

Na probuđenom putu do mene.

*

U potpisu……….ljubav

SPAVA LI

Usnula nebesa, golubi i mravi.

Ovladala nemoć svaku volju gazi,

i jabuka stara noćeva u travi.

Spava li i zumbuul otkinut, u vazi?

Zažmurile senke, pauci, sokaci.

Poharala bezdan, svaku dušu opi,

i čokoti divlji nemuju u šaci.

Spava li i ponoć, oči da li sklopi?

Utonula čula, pokreti i glasi.

U ropstvu od snova sve najtiše biva,

i topola vita nekom javu gasi.

Spava li i ljubav, kipuća i živa?

Zaćutale misli, praporci i reke.

Ugasila neman zadnje budno oko,

i rovac se gnezdi u postelje meke.

Spava li i sudba u nama duboko?

Usnula su gnezda, košnice i lale.

Umiruć’ bez smrti sve opojno diše,

i grančice dunjca u smiraj su pale.

Samo ja ne spavam, tu me nije više.

april,2010.

OPORUKA

Usnom me opeci…….

Dodirom sve reci….…..

Žigaj me i snaži…..

Krvce zadnje traži….

Opaši me sramom….

Razvedi me tamom….

Ispijaj me notom…

Kleveći životom….

Grohotom me ćuti….

Veđama sve sluti…..

Ozari me i rani……

Patnje mi zabrani….

Oženi me drugom….

Učini me  slugom…..

Ispredaj  lepotom…

Prokuni životom…..

SUDBINA

Jednom šakom daje, drugom oduzima

kisele i nade šture ostaju međ’ njima.

Čemu biti stamen?  Kojim vrhovima;

kad lakše se tone s punim džepovima.

Očima obema gleda, pa oba zažmure.

opsena i oskud’ ljuti- ostaće da zure.

Čemu biti vredan?  Kud proleća jure;

kad lakše poneseš čim leđa se zgure.

Jedared  sve prožme, i jedared satre

reči gorke, slane u čergarske šatre.

Čemu odan biti? Koje palit’  vatre;

kad lako je sudbi očas plam da zatre.

Jednom nogom šutne,drugom razigrava

u trku i boju osta’ grdoba i strava.

Čemu biti silan? Kud nestaje java;

kad lakše je budnom da pevajuć’  spava.

OБЕЋАЊЕ

 

Обећај ми ,душо, смрт спору и слатку

и крај у бестренку ког зовемо вечним;

Спаси ме, угасни ову страхот’ кратку

и скри то што чучи у грудима ледним.

 

Намигни ми оком, угљеним и медним

свет у међугрудју ког зовемо срећом;

Слажи, грч ублажи кладенцима жедним

и скри то што ћути, тишином још већом.

 

Награди ми наде ћуд, румен зеленика

и пад у поноре њине  ког зовемо рајем;

Казни ме убојством, жубори без лика

и скри што се мора, кобним загрљајем.

 

Обећај ми душо, смрт гиздаву, цветну

у беспућу жарном крај ће ме узнети;

Опседни ме, свуци са ме’ кожу сретну

и скри то што крви, бескрвно се свети.

 

 

 

 

 

МИРИС ПРАШИНЕ

 

Овуда

кривуда

 на падини дина,

безумна идеја, подвала тишине.

Гле,

пешчана слана!

Разгрнута чула

њишу се у ритму мирисне прашине.

 

И не смета

 ништа

убогом сањару

раговетни снови, притајене мине.

Гле,

пустињска роса!

 Складни откуцаји

губе се уз мирис шапатне прашине.

 

Свршено је.

Волим.

 У дну, ка оази,

указа се ведро раскошне дубине.

Гле,

бездан у сузи! 

Коначиште моје

утону у  мирис маглене  прашине.