Четврта промоција књига: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу

Јасмина Димитријевић, чланица нашег сајта www.poezija.rs је баш активна. Она је организовала већ четврту промоцију своје две књиге: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу, у Крушевачком позоришту и то 25.12.2021. године у 12:00 часова..

Зодовољство нам је јер је књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић објављена у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу…

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

Сви по некада добијемо инспирацију.
Дође време када нам се пише.
Тако се и рађају све наше песме.
Неке мало боље, неке мало више.

Свима се по некад јави клик у глави.
Кад добије жељу да почне да ствара.
Па и ако песма није тако добра.
То не треба никада да те разочара.

Свака песма има свога читаоца.
Једноме се једна свиђа, другом нека друга.
Омиљена песма некоме је лоша.
Немој да те зато обузима туга.

Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.
Нека одмах засија у светлости дана.
Неке се не роде јер их одмах бришем.

У трамвају путници док по мало дремају.
Мени се у глави идеје родиле.
Оловку у руке па све брже пишем.
Песме из трамваја тако су настале.

© Јасмина Димитријевић

ЗАЈЕДНОСа нама кроз дане
Са нама кроз ноћи
Делимо осмех људима
Јер једном ће и то проћи.Кроз тугу и смех
Сузе и срећу
Не остављамо нашу
Породицу највећу.

Јер сви смо ми људи
Води нас срце јунака
А имамо породице
Које се боје мрака.

Уместо светла
Свећа тиња
У загрљају свом
Мама држи ћерку и сина.

Не брините децо
Постоје добри људи
Све док су уз нас
Наша нада се не губи.

С љубављу и вером
Молим све вас
Помозимо овим људима
Јер они верују у нас.

© Даница Димитријевић-Петровић

 

Настави са читањем “Четврта промоција књига: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу”

Еве ги па – Зоран Јовановић

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,

Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.

Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.

У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.

Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.

Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.

Лејка и ја, чекамо вас између редова.

Зоран Јовановић

1.

– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп.  Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.
Настави са читањем “Еве ги па – Зоран Јовановић”

МИРИС БОЖУРА – Љубодраг Обрадовић



*МИРИС БОЖУРА

Пусто је Косово поље,
врапци кљуцају време.
Ветар донео неспокоје,
и на плећа тешко бреме.

Божури више не цветају,
сета душом пири.
Отишли су, да не сметају,
да разум срце смири.

Отишли су, прогнаници многи,
од злих комшија да се склоне.
Шамаром бабороги,
неправду данас гоне.

Слобода се данас чини далека,
док им ломе кoлeвку и наду.
Будућност само храбре чека,
њу ни зли ветрови не краду.

Не миришу више божури,
тама пада на снове,
Пред злом се не жмури,
Косово у мирисе зове.

© Љубодраг Обрадовић

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.

На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.

И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!

И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!

Низ Косово Поље бију дамари…
Уз Метохију, ко душом, клизи носталгија.
Кад се истрајно сања, сан се оствари!
Косово ће божурима опет да метохија!.

© Љубодраг Обрадовић

*Књига је добила наслов по песми МИРИС БОЖУРА коју сам написао специјално за отварање галерије *МИЛИЋА од МАЧВЕ* – КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ (уместо говора) и тада је (14.10.2008. године) први пут прочитана. Ради илустрације, погледајте неколико слика са отварања галерије и прочитајте неколико реченица које сам тада изговорио, као и рецензије за ову књигу које су написали : Вида Ненедић, Мр Предраг Јашовић и Елеонора Лутхандер.

Настави са читањем “МИРИС БОЖУРА – Љубодраг Обрадовић”

Три промоције књига ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА и ДИВЉАКУША

Драги Пријатељи, Ево ме поново у Загребу и још сумирам утиске са три промоције које сам имала. И могу рећи да сам веома задовољна, срећна и желим да се захвалим многим пријатељима који су ми помогли око промоција, а то су радили из прикрајка, од срца без великог експонирања. Један од њих ми је рекао да је величина човека у томе да се не хвали, ако некада нешто некоме помогне. Били су ми ветар у леђа и знам да ће то увек бити, без икаквих задњих намера. Хвала им од срца, дошла сам до пута којим даље корачам сама. Знам да нећу погрешити. Човек кој ми је највише помогао, а никада није јавно рекао да ми је ментор својим саветима, Мирко Стојадиновић, рекао ми је: “теби ментори не требају, довољно си квалитетна да и даље гураш сама. Ако поклекнеш, имаш праве пријатеље који ће те подићи. “Хвала драги пријатељи на помоћи, ускоро излази нешто ново од мене, а шта ће то бити нека до штампања остане тајна…

НОВЕ КЊИГЕ – Боривоје Бора Видојковић – “ОЧЕВИ ОПАНЦИ”

Недавно је из штампе изашла књига ОЧЕВИ ОПАНЦИ Боривоја Боре Видојковића, књижевника из Ћићевца у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, чији је члан. Књигу Вам за сада представљамо витруелно на нашем сајту, насловном причом ОЧЕВИ ОПАНЦИ, биографијом аутора и рецензијом књиге Томислава Ђокића. Уживајте!

ОЧЕВИ ОПАНЦИ

Јутарњу тишину прекинула је оштра звоњава старог сата који је чланове породице Видојковић будио већ скоро пола века. Миливој је тај сат купио кад је почео да ради као пружни радник и ево, дочекао је с њим и пензију. Временом се навикао на рано, свакодневно устајање, па му сат није ни био толико потребан. Једино, кад се добро напије па тешко устаје а јутарње пешачење до Сталаћа, радног одредишта, дође му као добар начин трежњења. Кад би сишао по мраку устаљеном стазом низ Високи брег, па Колиним браником, пре него што прескочи поток он би застао и поново се умио бистром ратевачком водом. Она освежи и зими, а поготову лети. Сада, када је у пензији, тај сат му је био још мање потребан. Понекад само послужи укућанима кад се спремају рано ујутру за путовање аутобусом. Свим становницима села Плочника то је, иначе, једини излаз ка Крушевцу, као и Параћину. Миливој је свој радни век и своју пензију заслужио пешачећи свакодневно Плочник – Сталаћ. Лето, зима, сунце,
киша, дубок снег, понекад и до појаса, али напредовало се. Аутобуси су сада били бржа, једина и стална веза ових села са светом.

Тако је тог јутра Љубомира тргао и пробудио звук тог старог, али још увек ефикасног предмета и прекинуо диван сан у коме је видео себе као подофицира у Љубљани, како врши смотру одељења везе чији је био командир. Баш у тренутку кад је наилазио капетан Дрљевић и спремао се да му преда јутарњи рапорт, оштар звук сата је прекинуо тај диван сан. Љуба, како су га сви звали, још се радо сећао тих војничких дана и у себи носио тешку и непреболну рану што је одлучио да скине униформу и врати се у своје село због родитеља. Могао је да се активира и остане као водник у том лепом граду, Љубљани, али жудео је за својим селом, родитељима, сиротињским имањем, врзинама, својим шљивама и њивама.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – Боривоје Бора Видојковић – “ОЧЕВИ ОПАНЦИ””

Књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” промовисане у Ћићевцу


Мирко Стојадиновић и Јасмина Димитријевић

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

У Народној  библиотеци у Ћићевцу 22.10.2021. године организована је промоција две књиге у истом дану: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић и књиге за децу “ДИВЉАКУША” Јасмине Димитријевић. Промоцију је водила Јелена Вучић, а песме је поред ауторки читала дечија песникиња Драгана Марковић. Бајку је читала професор књижевности Љиља Ћирић Павловић. Осврт на ова дела дали су Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић (који је читао рецензију Љубодрага Обрадовића) и Раде Биочанин. У публици су били колеге песници из Удружења песника Србије: Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић (снимао промоцију), Боривоје Бора Видојковић, Милан Марковић и наравно Анита Арсић. У Музичком делу учествовали су невероватни: Мирослав Стаменковић-Линда са својим наследником унуком Ђорђем и чувени гитариста Дејан Живковић.


Издавач прве књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” било је Удружење  песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а рецензију за поменуту књигу написао је Љубодраг Обрадовић – председник овог удружења. Прочитајте извод из рецензије…


Како настају песме? Омиљено питање свих новинара, кад узимају интервју од песника, било да је познат, било да је тек закорачио на сањани пут славе, је: Кад пишете песме? Које је доба дана или ноћи, најбоље за Вас? И на ком месту пишете најбоље песме?А ево из прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, сазнали смо да су за њу велике гужве, тј нека фрка, цајтнот, права инспирација… И да она најбоље пише песме у трамвају, када сви други путници желе да се још мало одморе, било да путују на посао, било да журе са посла, у свој топли дом, у своју слободицу! Да је то сасвим оригиналан приступ писању поезије, јасно нам је већ кад прочитамо наслов прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, која је пред нама: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА“.

“Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.“


Љубодраг Обрадовић и Јасмина Димитријевић

Ево како је Јасмина Димитријевић представила промоцију:

У организацији Народне библиотеке у Ћићевцу и свесрдној помоћи драгих кoлeга Боре Видојковића и Мирка Стојадиновића одржана је прва промоција књиге ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА од ауторки Јасмине Димитријевић  и Данице Димитријевић Петровић, а и промоција сликовнице Дивљакуша ауторке Јасмине Димитријевић. Збирка песама је издата од стране Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а сликовница у Доситеј дечијим новинама Горњи Милановац.

Промоцију је водила Јелена Вучић, а песме је поред ауторку читала дечија песникиња Драгана Марковић. Бајку је читала професор књижевности Љиља Ћирић Павловић. Осврт на ова дела дали су Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић (који је читао рецензију Љубе Обрадовића) и Раде Биочанин. Гостима се обратио и књижевник  Милан Марковић. Промоцију је снимио песник Града Карајовић, а међу гостима је било још кoлeга песника.

Једна веома успешна промоција с обзиром на потешкоће око пандемије и ограничења. Промоција је имала хуманитарни карактер и прикупљен новац од продаје књига 4.500,00 динара отишао је за куповину намирница за материјално угрожене породице којима помаже група “Ми помажемо прикључите се и Ви”.

Настави са читањем “Књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” промовисане у Ћићевцу”

НОВЕ КЊИГЕ: И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић

Пред нама је нова књига Тијане Рапаић Марковић “И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ” коју су објавили: ЕВРОПСКИ ДЕФЕНДОЛОШКИ ЦЕНТАР, Бања Лука (издавач) и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, Крушевац (суиздавач).  Књига је одлична, па Вам препоручујем да је прочитате, тим пре, што је можете бесплатно преузети на сајту издавача. И ова презентација књиге је у функцији да Вас постакнемо да књигу прочитате. /Љубодраг Обрадовић/

ОСТАНИ КОД КУЋЕ!

Ово је мој живот сада
Ово је мој народ, моја цивилизација
Ово је моја барк
Насукана на дну океана
Што сад тражи утеху, наду и заборав
Да све што се десило
Не понови се више!

Ово је моја Србија
Мој камен и мој хлеб
Моје дрво, жбун
Моја клупа испред куће!
За нас, за нас и само за нас:
Остајмо овде
Јер Једно Је Сунце
Што нас сад све греје!

ОСТАНИ КОД КУЋЕ!!!

 

Прича о Тијаниној књизи “И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ” – Љубодраг Обрадовић


Зове ме мој друг Раде Биочанин пре неки дан и каже: Љубо прочитај вечерас ову књигу (И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић) и напиши у пар реченица рецензију. Сутра иде у штампу! Ја рекох да хоћу. Била су за то два јака разлога. Први – Тијану и њену поезију сам упознао случајно пре пар дана на сајту www.poezija.rs и то у аудио верзији и морам признати да ми се баш допала. Други – читајући њену аутобиографију прочитао сам и овај цитат “Писањем се бавим од своје тринаесте године, када сам први пут узела у руке Превера, који је био и остао мој узор”, који ме је одушевио, јер је Превер био у врху топ листе мени познатих песника. И рекох, то је било довољно да Радетову
неуобичајену понуду прихватим. Али ипак није било тако брзо. Узео сам тајм аут од неколико дана да прочитам све песме у књизи. И опет песма о Преверу “И ПРЕВЕР ЈЕ ЛЕЖАО ГО НА ПЛАЖИ”, која ме је оборила с ногу, као што ме је некад и сам Превер, сваком својом песмом обарао. Илустрације ради цитираћу:

“Он је мушко
Њему се може
Њему неће пасти капа с главе
Он је своју капу ставио на свој понос
Па се дигла капа
Уместо поноса
Сетим се каткад”

Да, Тијана је песник који осваја на прво читање, осваја сваким својим стихом. Осваја својим поимањем поезије, писањем, актуелношћу – својим поетикама које уграђује у сваку своју песму. Њен приступ, иако преверовски, толико је ориганалан и модеран, да ја кажем, као поенту овог заиста кратког приказа, свима Вама који читајући је, као и ја уживате у Тијаниној поезији: Слободно уживајте, таквих прилика неће бити много, када је поезија у питању.

„На тргу Слободе
Урлик
За слободу
За слободу!”

 

Љубодраг Обрадовић, песник

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ: И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић”

НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић

Промоција Драганове дванаесте књиге НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ одржана је 19.05.2017. године у Белој сали КЦК. Промоцију је осмислио аутор књиге Драган Матејић, а у релизацији програма су поред аутора учествовали: Љубодраг Обрадовић – рецензент књиге, Саша Милетић и Дејан Ристић – водитељи, Мина Матејић – виолина (музички тренутак)и Драганове колеге афористичари Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Ивко Михајловић и Братислав Костадинов.

Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебично дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота. Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од ишчекивања… (скоро као и пред првом девојком)… А у међувремену је догурао и до дванаесте, мислим књиге…

Настави са читањем “НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић”

НОВЕ КЊИГЕ: Драган Матејић – ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

ОШИШАНИ СМО ДО ГЛАВЕ, ОДАВНО – Љубодраг Обрадовић

Кад човека познајеш лично, дуги низ година, није лако да пишеш приказе његових књига, а да део из тог познанства не стекне право, да се у тој рецензији и појави. А и то је на неки начин и добро, мада многи кажу да није објективно. Како није?

Ко не познаје аутора књиге, него о књизи суди само на основу прочитаног, може бити у заблуди. Слаткоречивост писца може га завести да донесе погрешан суд? А ја нисам у тој ситуацији, знам га ко две паре у џепу!

Дакле, Драган је до сада написао много књига… И у њима објавио афоризме, епиграме, скечеве, једночинке, сценарије, радио драме, позоришне драме, поезију… Али кратке приче до сада није објављивао као самостално издање. А писао их је… Ваљда му је остао жал што је у основној школи увек на писменом задатку, (који је у ствари био увек кратак), никад није добио већу оцену од 3+. Како му је наставник српског објашњавао, рад му је био одличан и зато је ту онај плус, али пошто је кратак, онда је оцена тројка.

Драган је прошле године прославио 50 година, како он каже, „књижевног рада и нерада“, па је тако дошао и ред да објави и књигу са кратким причама, којих се баш накупило… И тако је са књигом ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА заокружио свој стваралачки опус.

Али не плашим се ја за Драганово будуће стваралаштво. Пред њим су нови изазови, да се филм доживљеног и преживљеног, који је у његовом мозгу већ снимљен, разлије на бели папир. Пред њим је да се нагомилано животно искуство, које је просејало трагове о стварности, која је више сурова него смешна, спаковује у роман, са циљем да нас замисли и насмеје…

Ја Вам нећу препричавати ове кратке приче. Њих морате сами прочитати и тако стећи свој суд, јер су приче кратке и животне и можете их прочитати по две уз кафу…

А такав приступ се и уклапа у поенту овог приказа, јер сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или сатиричар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре”.

И зато, прочитајте Драганове кратке приче и знаћете да је његов роман већ написан и да се по њему може снимити и филм, баш онај из Драгановог, а и наших живота.

ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

Рачуни за струју и воду ме не брину. Струју не трошим, а воду слабо пијем. Све онај, кад дође да чита утрошак, врти главом, мисли да крадем воду. Јесте то, али ђубре, тачније, мањак ђубрета, велики ми је проблем.

Комуналци сваког понедељка одвозе смеће на депонију. Док нам нису бесплатно изделили канте за смеће, некако сам излазио на крај са тим. Двапут месечно, кад пођем у банку по пензију понео би и кесу са смећем ако би имало шта да се баци, па би исту убацио у неки контејнер испред стамбене зграде и готово.

Моја срамота је почела са тим вајним кантама. У први мах сам се и обрадовао, да ми држава поклони нешто, а онда сам устукнуо. Шта да ставим у канту кад комуналци дођу у понедељак да је испразне?

Кад год, мој први комшија избаци смеће, из канте кипи и прелива. Уз њу избаце и по две три вреће. Па кад се ветар раздува, разлете се фолије од чоколада по целој улици. А празне флаше од пића, све неке четвртасте, да их човек онако празне држи на креденцу као украс. Сви комшијини шири нег дужи. Он је пензионисани директор од неке фирме, а пре него што је отуд побегао у ту фирму је упослио оба сина и једну снају. Друга снаја основала фирму за утеривање дугова те је свако јутро полицајци прате на посао.

Кад сам, једног понедељка, видео кроз прозор маторог комшију како отвара моју канту и завирује у њу, тако сам се застидео и сакрио иза завесе. Шта он има да гледа у моје смеће? Шта да ставим у канту од десет хиљада пензије и нешто јаче? Од тада нисам имао мира од беса и немоћи. У дворишту имам липу. Откинем од ње грану па је бацим на дно канте и одозго набацам неке старе папире и по неку кесу са остацима кромпира или евентуално купуса. Липу сам тако подкусио да испод ње нема више хладовине и грана за шпрајцовање у канти.. Живу ограду шишам из два дела. Причам около како ме руке боле да је подшишам од прве, а овамо гранчице користим за канту у два понедељка. Тако сам решио проблем, али само за кратко. Срећом, ударише оне поплаве. Бујица на улици донела свашта, али нисам ја то одмах у канту, него под степениште па делкам. Ишао сам у Комунално да тражим да не плаћам рачуне због мањка ђубрета. Не да нису хтели, него ме још и изгрдише. Сад сам нашао да загађујем околину кад опет идемо у Европу међу чисти свет.

Држава је некима смањила пензије а мени подигла за пет посто. Повећање ми је добро дошло, таман има за толико да плаћам рачуне Комуналном.

Ђубре ме од скора више не срамоти. Због великог смећа у комшилуку донели нам контејнер. Није било згодно да га ставе испред компијиног дворишта, сметао би кад улазе и паркирају возила, па га гурнули испред моје ограде. Ја сам се у први мах и обрадовао, али сам се одмах покајао Кад сунце припече смрди из контејнера да прозор не смем да отворим. Али, ако, тај смрад што га ја удишем, то је мој допринос да што пре уђемо у Европу.

Претурам јутрос по контејнеру, онако из радозналости, кад у њему цела векна хлеб.

Притиснем је прстима, још свежа. Као да сам дошао у маркет. Завучем руку мало дубље, напипам и паштету скоро неотворену.

Добро је, биће још боље.

НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић


Зора Митровић – FLORENTINA


ЗОРИНЕ ПЕСМЕ, МАКОВИМА ПРОШАРАНЕ, ПОВЕТАРЦИМА РАСУТЕ НА ПОЉАНЕ ТУГЕ

Старац је седео на обали свога живота и осећао да му је крај близу. Стога је одлучио да остави писани траг иза себе, траг исписан у вечности. Решио је да свему што је сусрео у свом животу поклони по једно кратко казивање. А свако казивање говориће довољно само за себе. Ево шта је старац записао:

ДАЉИНЕ

Само дух расплинут лута бесконачним простором мисли и осећања. Проникнути у дубине свог срца и ума, где леже тајне постојања. Никако, јер што дубље продиремо, пред нама се отварају све већи бездани, бездани непознаница. Дух тражи уточиште.

Он сазрева, а можда, ипак, никада не сазри. Хватамо се за сламчицу нужне егзистенције. Тама и туга владају у свету који нас окружује. Како дух може да се одржи у свету који је неправедан?

Царство духа је могуће само у животу без материјалних граница.

ПАТЊА

Повечерје је титрало на благом поветарцу. Загасите боје неба губиле су се у сутону. Све је одисало миомирисом раног пролећа.

Изненада, небо се осу звездама. Знам, не воли ме више. Стога, још више боле ови сутони смираја дана. Као да хоће да нагласе крај наше љубави.

Боли, без изгледа да ће престати.

15.
Како је љубав чудесна ствар!!

Таман помислите да вам је на дохват руке, а она измакне. И утекне. У неке безваздушне просторе! Једноставно, ишчезне! Али, не нестане заправо, само постане неосетилна, без мириса, без дражи и сјаја. Све што је некада имала, нема више. Или се само тако чини.


Можда су ту, све њене одлике, али ми их више не осећамо и не опипавамо.


Промена се десила у нама. Алтерација без видне измене. Варијација на исту тему.


Опус лире, без инструмента. Сентима у Ц-дуру, без акорда. Видљива чулима треперавих струна. Осетљива на лахор, а без реакције на ураган.

И ово је последња љубавна песма коју склепах у магновењу трена, а инспирација ми бејаше опојно вино Chianti:

 

Свакога дана
У небеска вина
Сливају се сузе
Прастарих давнина.Прастарих љубави и јада
Где хрле тако, питање је сада.У јаду је истина
А у вину песма
Шапућу нам реке
И потоци мили.

Нек потекне вино
Са небеских двора
Нек наплави
Реке и потоке миле.

Нека се јад љубавни вине
У винске висине.

Тек тада ће љубав
Надвладати тугу
А, песма од вина
Донеће нам дугу.

У хиљаду боја
Среће и спасења

О, вино истине,
не дај да љубав задрема.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић”