Аутор: Жељко Перовић

#željkoperovićžespОдломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

ГРАД  И  ЈА
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, срећно прихвати, или одрекне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему казна испразна, готово никаква, али када маса суди и осуди, тад грешник за стидом нема храбрости. Окреће се и приклања да и сам незна коме јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда  поста, ријетко да му имена се сјетим!

#željkoperovićžespОдломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

МИР И ТИШИНА

Истрошен од кратких корака,
И вида који се опрашта
Посрћем и тражим клупу у парку,
Дрхтно тијело да одморим,
И одбјеглу снагу поново вратим.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

У мени све замрло,
Хладило лице оковало,
А поглед као да ноге има,
Стидан од сретања,
У страну бјржи
Да ме неко не препозна
Да ме не тјеши.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Некад сам у пролазу
Баш на овом мјесту,
Крајичком ока, стидно
У бијеле косе гледао,
И шешире до пола главе упале
Што брадом и рукама дрхтним
Штап чувају.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Ево, и ријеме је промјенило боје,
На гранама лишће пожутило
Као слике из прошлости моје.
Или се небо није умило,
Или су криве наочаре сузне.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

О, моје памтило очајно
Да ли сам врата закључао,
Или се хладна уселила вјетрина
Умјесто мене утоплила.
Мир и Тишина!

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

КЉУЧ ЉУБАВИ

За љепотом поглед непитано одлута,
Задржи се од прамена до скута,
Али кад се љубавним чарима препусти,
Љепота престаје магичном бити.

Кључ љубави није у љепоти,
Погледом се диви ал’ не тражи,
Она само као магнет послужи,
Да срце из груди окрилати.

Недоречен не желим остати,
Морам ријечима љубав подржати,
Животне мисли стихом оснажити
Заљубљеним кључ љубави дати.

Кључ љубави није у љепоти,
Погледом се диви ал’ не тражи,
Она само као магнет послужи,
Да срце из груди окрилати.

Не часите часа срећни дани,
Пуни жеље и надолазеће страсти,
Вољеним гнијезда припремите,
Да се љубе и дјецу раздрагани чекају!

Закључак на обрађену пјесму:
Љубав је основа опстанка брачне заједнице и друштва у цјелини. Осјећање које се не може ни са чиме замјенити. Поете у љубавним пјесмама пишу, о љепоту душе и тијела, о болним растанцима и забрањеним љубавима, о свему што у себи љубав носи. Као и тијео љубав мора имати душу, дешавање и поруку! Ако се ови елементи у пјесми не наслуте, стихови ће бити брзо заборављени. Љубавна пјесма је као жена топла и њежна, и када је са мало ријечи написана. Права љубав чак у пролазу погледом љубав осјети, а осмејхом жељу потврди. На срећу поглед нема границе и зато га љепота као магнет себи привлачи!

Мисао одабрана за ову пјесму:

ЉУБАВ
Љубав није у љепоти која се погледу нуди, она свој кључ у доброти чува и у срцу крије!

#željkoperovićžespОдломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

СЊЕЖАНА

Игра је распуштена слобода из тијела, на гранчици титрај листа са којим се вјетар враголасто поиграва и животу радује!
Сњежана је била лијепа девојка, увјек расположена и насмијана. У школу је долазила скромно одјевена, а не као друге девојчице накинђурене, охоле и пуне себе. Није се богастством расипала и друштву наметала.
Умјесто тога, добротом се истицала, дјелила је сендвич и воћку и чоколаду и све остало што је са собом доносила.
Живила је у великој на спрат луксузној кучи, са огромним двориштем. У коме је преко цјелога дана уз ограду трчкарао зубати вучијак. Црвених очију и репа подигнутог до неба, сјајне прошаране црне и жучкасте длаке, упола љепотан, а упола страшило. Игром је дјецу плашио, која су му виком узвраћала и дугачком дрвеном мотком пријетила, вукући је преко жељезне гитарасте ограде. Осим што је дјецу плашио, преко ноћи је чувао велико газдинско имање!

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Живот је стаза коју треба својим могућностима прилогодити, са остварењима поплочати и потомцима оставити. Праве љубави планирају и граде, као да ће живот вјечно
трајати! Зато су правој љубаву све стазе кратке, али са удвојеном снагом циљеви су на дохват руке. На крају осврт ћу завршити чињеницом, да је живот дуг и пун различитих дешавања. Сви се могу заборавити, али права се љубави памте и сликом и добрим дјелима!
У правој љубави истина се не крије иза паравана, већ као храна послужи и на столу сервира!

ЉУБАВ ДАЛЕКА

Када се далека љубав отвореним видом грли,
И воли.
Мисли се забораву отму, на пола пута сретну,
И застану.
Иза процвалог бријега у загрљај свину,
И узвикну.
Страсне ријечи у тишини подијеле радости срца,
И пољубца.
А жеље дубином скриване у једну чежњу слију,
И досањају.
На јави започету, али од других оспоравану,
И неостварену.
Љубав милу која грешке опрашта стрпљиво чека,
И дочека.
Љубав праву између хиљаде одабрану једну,
И једину!

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

У издвојеном стиху истичем чињеницу, да стечено знања у младим годинама искуством се увећава! И прошлост и садашњост корјене пуштају, да убудућности резултатима пролистају! Зато се у будућности успјеси очекују! Вретенаста младост је будућност у развоју друштва, она мијења околину и себи њој прилагодјава. У пјесми сам стих као мисао истакао. Живот је стална прекретница, некад побједа злата вриједна, а некад пораз и стрампутица!
Неуспјех је сјеме успјеха!

ЧЕСТИТАМ

Честитам је ријеч уху мила,
Рађањем се утијелила,
У дубини душе угњездила,
Благо оном ко је има.

Честитам је ријеч гласом кратка,
Али од најдуже реченице дужа,
Из ње вире и осмијех и доброта,
И понос који није навикао да чека.

Честитам је ријеч тијелом наклонита,
И не скрита нити тајновита,
Као дуга жеље удваја,
Уједно успјех и срећу спаја!

#željkoperovićžesp
Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Кратак осврт на пјесму:
Природне непогоде и ратови неприлике су у којима се људи боље упознају и представе са добротом коју у себи носе! Стиховима сам покушао направити прелаз из слободе на ратно поље. Од безбрижног живота, љубави и среће до нереда, крви и страдања! Доживљену бол, муку и патњу тешко је писаном ријечи прењети. Јер слике ужаса из сјећања сретним завршетком нестају.
Бол престаје, а ране ожиљцима зацијеле. Покушаћу дефинисати рат, посматран и доживљен из мог угла. Рат је ужасна грмљавина оружја и звиждуци метака, који увијек долази послије тишине и цвркута птица, да страх и патњу још више увећају.
Веће зло од граната и метака у затвореном граду биле су лажи, које су зли користили да истину сакрију и људе са огњишта страхом протјерају. Дефинисао сам рат, а сада ћу истину и мржњу, које су ратне пратиље.
Мисао одабрана за ову пјесму:

ВЈЕРОВАЊЕ
Када се повјерење изгуби, вјеровање се почиње као прљав веш прати:

РАТ МИРУ

У раскошном сјају уличних свјетиљки
Град се бестидно купа.
С плочника кошмар у зидине се стрпа
Док тајац у трену авет пробуди,
Која бијесом искочи из брлога свога
И попут рањене звери звиждуком пројури,
А звона будна поново превару слуте.

Кроз одшкринута врата прошлости давне
Залеђена умови улазе да стварност казне.
Рукама пријете свјетлима која се гасе,
Неред праве уз повике гласне;
“Излазите напоље, напоље из стана!”
Држава се руши, кида канђама и слама,
А звона будна поново превару слуте.

Тишина хулија, ко’ крвник за гушу стеже,
Погледом пратим отргнуте сјене
Што безглаво јуре, ал’ пуне среће,
Мјесецу кличу и кроз зубе реже,
А звона будна поново превару слуте.

Не чекај тавна ноћи, животу се крај ближи
Већ завјесом низ окно клизни,
Да не гледам људе
Што у миру за немир марширају.
Удобности својој рат призивају
Србство псују и четништвом називају,
А звона будна поново превару слуте!

1. #željkoperovićžesp
   

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Са овом пјесмом завршио сам дуго припреману књигу. Сјећањем на друга и насеље којих више нема. У пјесми сам насеље од Варошине издвојио, а Кунду је Божија воља себи узела! Из друге строфе издвајам стихове; На све стране расуло се шаренило, као старо закрпано радничко одијело. Мјестани насеља било су вецини радници. Јутром су улице биле као небо плавиле, обојене плавим радним одијелима. Мјештани су у великом броју радили у фабрици вагона Васо Мислим – Црни, коју су из велике љубави и захваке звали радничком мајком! Мајка не пита, она усмјерава и помаже!
Навика је насљедство из прве половине живота!

ПОДХУМЉЕ

С јесени кад маглуштине
Почну давити Варошину
Од бјелине густе незасите але,
Људи су главе у страну окретали
Да зеленило подхумља очима помилују.

Падина се зором протегнула,
Са подијељеним баштама и торовима
Ограђеним шумским огранцима.
На све стране расуло се шаренило
Као старо закрпано радничко одијело.

Прекривено кратким њивама,
Посијаним зрњем и птицама
И младим воћњацима пуним гранама,
Савијеним од рода по крајинама,
Расутим по трави гњилим плодовима,
Које су свиње уз сласт купиле

И земљу за ђаба риле.
Изнад се издигла огромна капетина,
Громада усађена да дивљину
Са питомином мири,
Глатком као огледало хриди.
На којој су плаховити клипци
Јунаштвом себе истицали.

Уз стрм се пентрали,
Године разбијали
И убрзано стасали,
За храброст на улици хвалили,
Једино се Кундо до пола успузао
Jедва живу главу извукао!

#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ

Носталгија се рођањем у људској сржи угњезди и стрпљиво чека да је године у старости позову!
Од када сам град рођења напустио, јутром се будим сјећањем на младалачке и безбрижне дане и људе са веселим погледима, који су у пролазу капе скидали, руку пружали и са осмјехом на лицу за здраве упитали. Та је слика остала у мени и она је моје погонско мамило да трагам за сличностима и поредим прошлост са стварности, природне љепоте са модерном културом градње. Неко би рекао; жал за младости остарјелог туђинца, који се морањем разликама прилагодио. Промјене сам као слијепац бјели штап прихватио!
Често у тијелу осјетим празнину, кад ослушнем веселе гласове људи који се диве љепотама свога огада. Било да сједе на клупама у парку, на радном мјесту, на улици у пролазу и ко зна гдје још. Празнину, али не и љубомору, јер све што је морањем остављено жалом за отетом љепотом у сјећању остаје. Моја се љубомора у носталгији скрила и свој ослонац у старости пронашла. Из дана у дан као слијепи савезници све више се инатие и без ријечи лијепо сјећање сновима враћају. И тако то крене, човјек у старости мислима се преда у којима срце машти пусти на вољу, да се љепотама уз уздахе диви. Од муке и боли преживљеног исцрпљен на пола пута сам стао, да преварим младалачке дане и пренесем нову средину. Да град рођења са градом живљења замјеним и драге људе на улицама поново сретнем. Али вријеме не чека, са годинама пролази и непримјетно ми косу боји. Из мене младост већ одавно клизи као дим са цигарете нестаје!
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, онда га се одрекне или још чвршће стегне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему, критика испразна, казна готово никаква. Али када маса суди и осуди, грешник за стидом храбрости нема, окреће се и приклања да и не зна коме, јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста.