Аутор: Slobodan Jevremović

Nisi ti htela il’ nisi smela
ili umela
da pitaš svog najvećeg prijatelja,
i uvek, i onda, do sada, i sada,
da li mi se svidjaš.

To nisi zbog drugih, jer tvoja duša
nije zato da povredi druge
već da pomogne u izbavljenju,
već da nasmeje u tužnim tugama,
već da zagreje u hladnoći ovoj,
što bez tebe sada osećam.

Već sam rekao, slep kod očiju bio
i voleo bez pravog voljenja,
pa nisam te video više od toga,
od pravog druga i prijatelja.

A sada – ja više nisam isti,
ja povredjen i natovaren i dalek,
ja tebe imam samo za ljubav,
a prijateljstvo pravo jeste i ljubav,
ponešto manje, al’ ipak jeste,
i biće pravo i uvek biće, i danas i sutra…

Ponekad i ja nemirno spavam
a kako ću mir vratit’ bez tebe,
kako – ja neću i ne umem da znam.
Za tebe ja ljubav sam samo
i umor i odmor i nemir i mir,
za tebe samo, moja najdraža,
za koju nisam dovoljno znao,
tada, a možda ni sad…

Znaj, i ja ponekad nemirno spavam
jer sanjam, za sutra, za tebe,
ti ludice moja,
da jedno sutra će meni doneti
tebe i najlepši dan.
Eto, zbog toga, u nama,
daleko – a i ti znaš – zajedno,
je nemirni nemir kod nas.

(Bgd, 09.Mart 2017)

Ja ne mogu sam lutati šumom
zbog nemira mojih veoma se plašim
i pomoć od tebe, voljena moja,
očajno to od tebe ja tražim.

Koja je staza do tvoje duše,
putokaz – svetlo upali ka meni,
da onda vidim lepotu duše
i trčim i letim žurno ka tebi.

Pa tamo otkrivam iskrenost tvoju,
istopljen sasvim od nežnosti tvoje,
ni danas ne znam gde si me našla
da tebi sve pružim od ljubavi moje…

(Bgd, 21. Maj 2017)

Ko ti je došao u jutro kad sanjaš
snovidjenja prave lepote ljubavi,
zaklonjena samo mislima o meni,
izvučena iz lavirinta nedoseglih nada,
odevena samo novim saznanjima
kao odećom najsvetlije boje
i ružama kraj tebe, voljeno crvenim?

Ko te je sklonio iz zabitih šuma
bez staza ka nadi, bez puta ka novom,
i na put slobode život ti nov doneo,
da počneš mazno uživat’ skrivene želje,
pa tužne daljine radošću zameniš
i ljubav da kažeš pravom kog voliš,
i večnost doneseš za svaki dan?

Ko ti je noćas najljubav bio
i neznanja u znanja lepote izmenio
i voleo strasno, ludice moja,
ko ti je noćas,
na paperju istine,
neg’ ja…

(Bgd, 21. Maj 2017)

Da prodju godine tako brzo
ja nisam znao ni tada ni sad,
da prodje nada za nešto drugo,
od tebe drugo, moja najdraža,
a nekadašnja naiskrenija družice,
ja nisam znao ni tada ni sad.

A ljubav, posle divnog prijateljstva,
a ljubav što buja i čeka u nadi
i plovi krvnim venama našim,
i juri kroz pumpe srca, k’o luda,
a ljubav, ko da nju čeka,
do ti i ja, ludice moja,
samo za nas, mila,
tu ljubav za nas.

(Bgd, 20.Mart 2017)

Ale me jure
i k’ sebi vuku,
da unište mene,
da me dotuku.

I ti to vidiš
i ljubavlju braniš
nikome ne daš
već samo me maziš.

Al’ niko ne može
verovat’ priči
jer nema ljubavi
na nas što liči.

I kao zahvalnost
voli me uvek
da toplina tvoja
i radost tvoja
i pomoć tvoja,
iskrenost tvoja,
najljubav tvoja,
meni da večni
i zauvek bude
jedini tvoj pravi
i najbolji lek.

(Bgd, 18.Maj 2017)

Vatru u sebi nemoj da gasiš
već takvu lepotu meni da daš,
ta ljubav tebe nemoj da plaši,
osećaj nežan je zauvek naš.

Treptaji tvoji i disanja tvoja,
pripadnost nama je samo za nas,
k’o d’ ljubav nije, to je vrhunac
neopisive trajnosti kad tvoja i moja
postaje zvezda najlepšeg svetla,
plavetnog kružećeg oko nas beskraja,
pa opet ne znam i opet ja sanjam
tu vatru kod tebe, kod mene, kod nas.

Ne peče mene plamen u duši,
ne prži mene vatromet taj,
ja tebe čekam meni da dodješ,
da tebi poklonim zvezdu, to znaj.

(Bgd, 19.Maj 2017)

Veoma iskreni onda smo stajali
i ne znajući da vreme veoma žuri
i već je godina bilo 10 pa 20,
pa ne znam još koliko više,
i godine su otplovile Savom ka meni
i prošlost zavladala ne uzevši nade
ni verovanja nas koji smo stajali…

A najzad sam čuo pesme sa brda
i odjeke treptećih tonova ljubavi
i stali su talasi, oblaci otišli,
a vreme ne ide, sat je sad stao,
list kalendara nikako da spadne…
A mi? Da li smo stvarni,
da li smo ovde ili u holu
onoga sećanja, tamo, daleko,
od mene poznatog, dalekog, onog…

Sećaš se, tada,
najdraža moja,
još tada smo mogli,
a nismo.

(Bgd, 20. Maj 2017)

Skidam ponovo teške noći
sa tvoga spomenara uspomena,
osvetljavam tmine bolova tvojih,
pa lečim saznanja da budu lakša,
odnosim prevrnuta stabla samoća
sa puteva naših davnih saznanja
da onda smo mi mogli biti,
a nismo,
ti sećaš se, tada,
u holu sećanja
naših lepota osećaja,
zbog jednog NE,
mi nismo.

Još tada smo mogli,
a nismo.

(Bgd, 19. Maj 2017)

Kada mi dodješ crvena od želja
što stid tvoje lepote skidaju
i spustiš se na ležaj od trave,
na postolje naših uzdaha,
i telom mi želje ispuniš
i ni zašta ne znaš tog trena,
ni pravce odlaska ni povratka,
ni ruže tvoje što divno mirišu,
pa moje vidike ljubavlju zakloniš
i ruke mi podatno i nežno miluješ,
tek onda, tog jedinog bezvremena,
ja sasvim biću tvoj.

(Bgd, 18.Maj 2017)

Svu te osećam, lepote čiste,
vidici moji svi zatvoreni,
čula ne osećam, ne vidim ništa,
ne čujem ništa, ne hodam nikud,
i istopljen tu sam, ili i nisam,
al’ samo tebe,
ja samo tebe,
uzavrele strasti, požudne i lepe,
na srce pritiskam, pa nežno te mazim
i ljubavlju čuvam i ljubavlju pazim
pa sve od juče postaje danas
i lepota ključa samo za nas
a tela su jedna i zajedno naša
i ljubav plamti i gde sam ne znam
a tebe vidim, a tebe volim,
dodirujem tvoje najlepše lepote,
dodirujem tebe, eh, živote,
ja tebe voljena, kao da jesam,
a nisam…
(Bgd, 17. Maj 2017)