Аутор: Rade Mijatović

Primi milost ocinskoga krila
i bisere mnoge sa zvezdanog puta
ali neka gresna omami ga sila
maglom iskusenja do veka da luta

Pa kako silan na zemlju stade
u liku svome prepozna boga
sva blaga sveta sam sebi dade
ne stresa greha sa runa svoga

Svoje varvarske pravde objavi
istini bolnoj jezika smudi
pa kaza sila da se slavi
a nemoc gazi dokle je ljudi

Covece silni od gorke pene
gordi su tvoji plameni svici
sila je tvoja strah od sene
kaplja jedna u izmaglici

Pred sobom samim znas li ko si
i ko je od vas onaj pravi
prozirni mehur kog treptaj nosi
pa se u trenu bunovno javi

Iz svoga ada kao da cujes
tu si jer nekog za kratko nema
a vec je vreme da putujes
senka te vuce okrvavljena

Ropces i vapis sta se to zbiva
kad ti si gospod a bog je varka
i ne priznajes da te prekriva
poslednja strana tvoga sumraka

Pusti ih neka te preplave celu
nek ti niz lice liju i grudi
s njima se moji prsti splicu
neka te nocas niko ne budi

Samo nek sume necujno vali
i krila nasa jer sve ce proci
eh kad bi barem do veka bilo
pijanstvo ove prolecne noci

I ja ti evo ponovo dodjoh
da jedno drugom zaveta damo
nasa je ljubav beskrajno cista
jer mi se samo iz snova znamo

Divnih li polja bistrog li zdenca
da zednu dusu napojim strasno
iz srca moga potece reka
i cujem huku njezinu jasno

O kakva meni dopade sreca
privih na grudi darove sneba
uz sve blazenstvo nesto me lednu
toliko blago nositi treba

A ja sam sanjar doveka pust
sve ovo u snu zbiva se samo
to mene nocas pohodi sreca
jer mi se samo iz snova znamo