Било једно пролеће. Весело, процвало, ластама окићеним. Распрскало се баштицама сремским. Снови му разасути Фрушкогорским падинама. Бело, роза, зелено, поспано снено, Изгублјено на белим платнима. На дугом путу, путу до вечности. А онда попут неког чаробног лава, У лето га пресели Шумановић Сава. Окићено мајским, црвеним трешњама, Набреклим кајсијама и бресквама Које само што не … Настави са читањем “СА САВИНИХ СЛИКА Веселин Вељко Вучковић”
Било једно пролеће.
Весело, процвало, ластама окићеним.
Распрскало се баштицама сремским.
Снови му разасути Фрушкогорским падинама.
Бело, роза, зелено, поспано снено,
Изгублјено на белим платнима.
На дугом путу, путу до вечности.
А онда попут неког чаробног лава,
У лето га пресели Шумановић Сава.
Окићено мајским, црвеним трешњама,
Набреклим кајсијама и бресквама
Које само што не пропевају.
Летњим лахором белих топола и бола,
А стара школа насликан, сунцем умивена.
А жена нага, коса расплетена.
На све стране сунце, лето, препелице.
Бисер Савин, лепе купачице.
Летњи пејзаж, зора шидска свиће.
За његове вредне руке, најлепше откриће.
Ум му бистар, срце пуно боја,
На сликама остала равница је моја.
И још траје та летња сеоба,
Насликаног платна оста пуна соба.
И с поносом и без и мало стида,
Подстрех му је била, мајчица Персида.
Лепа, топла реч, најдражег му бића,
Дала му је храброст за нова открића.
Џрабрим срцем, борбеношћу лава,
У јесен нас пресели Шумановић Сава.
Тамо кошара, пуна плавих шљива.
Јабука и крушака све се злато жути,
Вредне Сремице, повијених скути.
Беру грожђе с осмехом на лицу,
Као да ћеш сваког часа чути тамбурицу.
Вина нема, ал вино се роси,
Свакој нагој Маји, цвеће је у коси.
Дезертима цветним вечности пркоси.
Свака нова слика лепша је и млађа,
Још кад по њој заплови и пијана лађа и
Весели морнари са Панонског мора,
Вечно ће да лађаре по сред Шидског шора.
И тако док Шидом плови стари сплав,
Слике нашег Саве плове у незаборав.
Фрушка гора сада му се бели,
То се Сава Шумановић идиличној зими сели.
Тамо старе саонице, упрегнуте стоје.
Навејале пахулје на сликама боје.
Бели се равница.
Та Савина Сремица.
Идиличне боје зиме, прате песму ц њом и риме.
Свака слика замрзнута чесма,
Свако платно за себе је песма.
Погледај будућности у те силне боје,
Стојећи столећем никог се не боје.
А у Шиду суморном, шубара се бели.
То се сава Шумановић сад у вечност сели.
Оста бели шешир,
Штап погурен до века,
Свога домаћина, он још увек чека.
Можда, једног дана у неке сремске авлије,
Дојезде неке небеске кочије.
А у њима сликар кога прати слава,
Штап и шешир бели, подигнута глава.
Господин до вечности,
Шумановић Сава.