повијених леђа и главе
до струка у мутној води
ја свој пиринач садим
од свитања дан ми уморен
без сламнатог шешира
ум сагорен
бауљају у раскораку
мисли
као пијавице пијане
требаш…мораш…
прво научих
све што је требало знати
о блату
пустити да по ногама гмиже
љигаво нешто мазно а потом
савити леђа снажно и главу
заронити скоро у муљ
да ти у воду падне осмех
и место усана на лицу
израсте жуљ
после је већ било лакше
уопште не корачаш
вртиш се у месту
јер на ногама корење ниче
и да их померит хоћеш
узалуд труд
а руке сваки дан дуже
и мисли луђе видим
уместо руку мојих
нарасле нечије тудје
и од смрада и блата
омамљен пристајеш
бити луд
још увек фијуче
кроз поље пиринча
ветар…
(Прочитано: 39 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.140 пута)