Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Наша радовања кратко трају,
попут кише туга радост брише.
Није ми жао промашених снова,
ни што старост није нова младост,
није ми жао што живот кратко траје,
жао ми је што више узима но што даје.
Није ми жао што пролеће није исто,
цвеће свежином младости не мирише,
жао ми је изгубљеног времена,
жао ми је што љубави није било више.
Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Можда некада срце тако хоће,
тишином сећања да побегне од самоће.
Ђурица Еделински