Аутор: Gluščević Milan

Usnio sam jedan san:
Reči prepune osmeha,
Širile se bez prestanka…

Na trpezi čekala je zdravica:
Ruka u zdravlje podignuta,
I po koja reč za domaćina…

Budio sam se,nevoljno:
Očev glas doziva,
Božićno jutro dolazilo je,
Pogača je mirisala…

Dobro jutro,čaša vina
Nek smo zdravi još koji vek
Porodica na okupu,
I nek’ sreće na putu je…

Gozba polako kreće,
Iz susednih kuća se ori;
Polozajnik već na vratima:
Mir Božji,Hristos se rodi !

PRIČA…

Mnoge su priče ličile,
Ali ja bih izabrao ovu:
Noć, nepoznata žena
I kiša na njenom licu…

Možda plače, ne znam
Pitao sam tiho, učtivo;
Stajao bih malo duže,
Čekao pravi odgovor…

Ali samo sam dobio kišu,
Koju brisah na mom licu;
Uplašen njene tišine,
Polako sam odlazio…

Mnoge su priče pričane,
Ali ja bih pričao ovu:
Otvorila je kišobran,
I u noć polako krenula…

(C) Milan Gluščević

Sećam se,u devet
Žmurka bi se igrala;
Molili smo za malo igre,
Klečali na kolenima…

Sa osmehom bi dobili „da“
Rekli bi,treba da se igra
Lepo je vreme bilo napolju;
Nit je magla,niti zima…

Istrčali bi iz kuće
I pravac do komšija;
Nema kašnjenja,rekli su
U devet je počinjala…

Došli bi zadihani,
I gledali koga sve ima;
Nema Rada,uzdahnusmo,
Nismo medju poslednjima…

Čudno kako ne stiže
Najbliži je medju nijma;
Kad odjednom majka zove:
Neće doći,grip ima…

Koga nema,nema veze
Dovoljno nas ionako ima;
Dobrovoljac već kod zida;
Igra je počinjala…

Kod drveta,iza kola
Ćutali smo da ne čuje
Trči brzo,naš’o te je
Ko će koga da zapljujuje…

Nisi tu,treba ovde
Pojavi se neki ljutiš
Kad prihvati,kaže deset
Svi natrag,odmah u juriš…

Dosta je bilo,sutra škola
Na spavanje treba krenuti…
Kad ono Beli stade:
Hoće li se i sutra igrati?

Vremena su davno prošla:
Svako svojim putem hita;
Kada prodjem tom ulicom,
Zastanem kod toga zida:

I pitam se:Kad će devet,
Kad će žmurke više biti
Sastanak kod starog zida;
Teško ga zaboraviti…

Uzdahnem,deset,devet
Da li ikoga više ima?
Za bar jednu na brzaka
I dobrim starim vremenima…

Znam.Ćutaćemo.
Hodnici su takvi.
Znam.Gledaćemo.
Ali tako stoje stvari:

Putevima lasta,
Između vetrova,
Pod krošnjama hrasta…

Na ulici pružam ruku,
Kao ključ onog što beše.
Dva prolaznika srešće se,
Da vrata ponovo otvore…

Kada staneš na tren
Pitaš se:što pišeš?
Šta imaš od toga?
Šta znače reči prepune tuge
Slike nekih gradova?

Kada pogledaš u nebo
Pitaš se:da li vredi?
Da li neko shvata?
Šta znače misli nekog prosjaka,
Pesme nekih vodopada?

Kada napišeš stih
Pitaš se:gde dalje?
Da li možeš napred?
Šta znače nespokoji u strofama
Sećanjima koja se vrate?

Kada pocepaš list
Pitaš se: zašto?
Šta se tu krije?
Šta znaće kuće od vetrova
Neostvarene fantazije?

Kada napraviš pesmu
Pitaš se: ko je to?
Da li ona zna?
Šta znače početci naših krajeva
A šta korak od dna?

Noć,
I dva osvetljena prozora
Koji lutaju maglom…

Sećam se,
Gledali smo te prozore
Kao i da nije bilo tako davno…

Od tada,
Ćutali smo u magli
I gledali kako prolaze gradom…

Ćutim milion reči
I opraštam milion stihova
Branim se pogledima
Ogledala iz drugih svetova
I čuvam te među svojim zapisima…

Patim kristalnim suzama
I odvodim te linijama mašte
Pružam ruke prepune trnova
Iz reka koje požar gase
Odvučen od ruke koja želi da spase

Pamtim te kao prolaznika
Kroz kišovitog prozora ovog stana
Odškrinut malo vetrovima radosti
I pušten noćima da spava
Umoran od svetlosti dana…

 

 

ZA TEBE

A kada me sutra probudiš
I obećaš da s’ jutrom neće otići tvoje ime
Kada na zidu proslošti osvete moje uginu
I kada cvećem ispratiš ukus gorčine

Obećaću noć za tebe
I ukus tvoje topline
Okružen slikama tvoje poeme…

A kada me sutra osudiš
I ostaviš sećanje u hodniku vremena
Zaboravi da noć je postojala
Kada dve vatre se sudare

Obećaću da ognjište će da ostane;
Danima seku mačevi
A bol golica dlanove…

VETAR

Sanjao sam.
Ispod drveta.
Gomila nepoznatih zvukova
Primitivni mojim ušima.
A ipak,kao da me nešto doziva…

Drhtao sam.
Ispod drveta.
Gomila nestvarnih horizonata
Nevidjeni mojim očima.
A ipak,daleko sam od oblaka…

Ćutao sam.
Ispod drveta.
Osećao sam da ima nekoga
Ali zapravo sam to bio ja.
Napravljen od vetrova….

Milan Gluščević