Добродошли!
Zahvalan sam udruženju Pesnika Srbije – PoezijaSRB na nagradi koja mi je uručena.
Želja mi je da u budućnosti svojim angažovanjem doprinesem da udruženje Pesnika Srbije – PoezijaSRB bude visoko uzdignuto u našem društvu, kao i vrednosti koje širi.
ЗАВИЈАЊЕ
Нема ништа горе него кад стомак почне да завија, боли и јави се мука. Соба почиње да се окреће, светлост постаје ометајући фактор, а помисао на храну и чашу воде је мисао коју желите да потиснете.
Кад прође највећа криза, онда долази нова – треба се суздржати од хране и воде како се не би вратили на старо.
У тим тренуцима шватите заправо шта је човеку најнеопходније, без чега не може да живи, а све остало су наши прохтеви.
Сањао сам чашу воде, замишљао како натапа моја сува уста и клизи низ грло до желуца који је радосно прима.
За срећу није потребно много.
© ~ Дарко Рашета
U mojoj sobi luster na nebu stoji,
Izgleda kao visibaba.
Prav je u jednom delu,
Ali visi u pogrešnom smeru.
S njim odlazim u san,
I njega prvo ugledam kad počne novi dan.
Palim ga uveče kad se u sobu ušeta mrak,
Ali on je potpuno istrošen, nefunkcionalan i umoran.
Od pet njegovih visećih glava,
Samo jedna snažno sija.
Pitam se još koliko će vremena proći,
Dok i ona ne nestane u samoći.
Neko bi ga odavno ubrao,
Sa tog glatkog nebeskog polja.
Zamenio ga modernijim, lepšim, boljim,
Jer nije delio s njim, nezaboravne dane i noći.
~ Darko Rašeta
~ Darko Rašeta
Garaža je zanimljivo mesto. Tu ljudi parkiraju svoj alter ego – automobil.
Na putu do ulaza tržnog centra čuo sam dve životne priče. Svaka je trajala samo po jednu rečenicu, nisu morale duže, jer su bile jasne.
Jedan poslovan čovek mahao je rukama kao profesionalni plivač u bazenu objašnjavajući svom sagovorniku: “Na najviše pozicije u firmi primaju najnesposobnije ljude.”
Druga priča je bila potpuno drugačija. Rečenica koja je prošla kroz moj slušni aparat oslikavala je ženski svet 21. veka: “Ne mogu stići danas, imam zakazano sređivanje noktiju.”
Dve osobe, dve priče koje su stale u dve rečenice, jedan svedok.
“Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči”. Neke mudrosti više ne možemo primeniti. Danas se do “meda” stiže drugačijim putem, a “žuč” je izgleda predodređena za one koji nisu blizu “košnice”.
Često se dešavalo da ljudski život stane u kofer ili čak u džep. Nesretne okolnosti, greške, ratovi učinili su da neki među nama ostanu bez ičega.
U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva
našao sam svoj smisao ja.
U osmehu tvom lepom,
koji stavlja dve tačke na sve,
Bog veliki dao mi je sve, baš sve.
Kćeri moja, tvoj je glasić najdraži i mio, meni je kao anđeosko krilo.
Moje srce okreće se ka njemu,
da sluša tu melodiju i poruku snenu.
Hladan zid u tvom prisustvu počinje da greje, tvoja umetnost dodirom čiste duše na bolje menja sve.
Od ovog sveta veliko srce pravi,
ljudi zastaju u čudu da vide da l su u snu ili na javi.
Ova pesma tvoju priču priča,
imam sreću da je podelim sa svima.
Eho tvoga bića odjekuje kroz mene
da natopi smislom sve suve duše kojima srce vene.
Jednog dana ti ćeš porasti,
možda drugačiji biće svet.
Moja planeta se nikada promeniti neće jer ti si meni sve, baš sve.
U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva,
našao sam svoj smisao ja.
~ Darko Rašeta
