Аутор: AleksandraM

ТАЈНА

 

Нико не зна за моју тајну

колико речи у себи гушим,

колико ме пута окрутно мрве

и подигну, опет, када се срушим.

                             Нико у мојој тајни не живи

                             до одраза маском скривеног лика,

                             у њој не живи ни јуче ни сутра,

                            она је перо немог песника.

А тајна је  у титрају душе,

у сталној потрази спознаје своје,

питање вечно:”Колико сам њена,

а колико од ње је само моје?”

                               Нек’ час слатке истине чека,

                              нек’ не жури дану тајна у сени;

                              кад питање једном то не буде више

                              ничега неће остати у мени.

                                                                       Александра Младеновић.2005.

БОРОВИ

 

Видех јутрос бора два, усред ружа стоје;

вити, а на њима ране, а не гране, се броје…

*

Цветови су рујни, лати прелепих шара,

а над њима, рањена, два дива су стара….

*

Не сме бити хлада под бујним гранама;

зато румен ружа поје, крвљу својом и ранама…

*

Што високо може бити и прелепо Божје дело,

они ниски, да би цвали, морају га видет’ свело…

*

Сад на врху мале крошње, подсмеха су цвећа, тема;

а не знају, да им без њих, ни лепоте света нема…..

*

Зар не бива у животу, искуствени сваки стих?

Знај,борови,шапућу ми, да и ја сам једна од њих…

 

I NEMIR I SPOKOJ

 

Spopaše me noćas dva zla tiranina;

prvi, veza članke sred mračnih dubina,

drugi, vinu šake nebu do visina,

te raspeta stojim međ’ njinih daljina…

 

Silim te aždaje, u njinoj sam vlasti;

gorki nemir cepa spokoje od slasti,

sladak smiraj zna u nespokoj pasti,

slatki mučitelji spasa i propasti!

 

Kako će da služi, pod njim’ da preživi

ova slaba duša, koga sad da krivi?

Da li spokoj nemi  kojemu se divi,

il’ taj bolan nemir što joj uzdah privi?

 

Spopaše me noćas dva zla gospodara;

prvi  vrela kob je što venama hara,

drugi, melje drob dok blaženstvo stvara;

Previše mi milovanja njinih i šamara!

 

Raskidana bivam čas srećom čas tugom;

u gluvoj sam noći ni s’ tamom ni s’ dugom;

Ti, dvoglava alo, začara me krugom,

što se desi meni, a ne nekom drugom?

 

Sa nemirom pustim osmehom se borim,

a spokoje suzom želim da sagorim;

Tiranini moji,ja vas se ne bojim,

dok međ’ dalji vaše, sad raspeta stojim…

 

Aleksandra Mladenović,2009.god.

POVRATAK

 

Parče nečije utrobe

kao teret usuda

otkinulo se jednog podneva.

Ne nosi ime….

Samo smešan smisao vuče za sobom,

nejasan trag,

trag koji se oseća na zadah

te iste utrobe

iz koje se strovalilo

u ponor života….

Mesili su taj komad testa

spretne ruke

nekih drugih telesa.

Udarali su po mekoj glini

i ona se sama

vlažila sa svog izvora….

Na vetru i mrazu

sunčanih dana

okorela,

nastala je velika grumen….

Ne naslađena sobom

žedna, bezimena

nijednu kap ne ispi

sa davno presahlog zdenca….

Sada šalje pse

da je nađu i vrate nezačetu

sa mirisom čistote….

Hrana vučijem rodu

mrvi se teška grumen

nad njihovim glavama,

suva kao urna prosuta nad rekom….

Sada šalje ptice

prahom posutih krila

milionima podneva unazad

do izvora……

do kraja…..

do početka……

NIKADA

 

Nikada ne besmo za istim stolom

svaki sa svojom čašom u ruci;

A, ipak, opijasmo se istim bolom,

prijatelji moji, po pesmi i muci…

 

Sa oštrim ralom poorasmo njive

obrasmo sa livada sve što zamiriše;

Prokletnice, pesme i sada ste krive

te kopnim pod vama sve više i više….

 

Nikada nam oči pogled ne sretoše

u rimama samo gledaše se jasno;

svi junaci u njim sada izgiboše

na bojište ovo mi stigosmo kasno…

 

K’o melem na rane, previjah te reči

zgrčena pod Lunom sa osmehom raja;

Prijatelji moji, nek’ ništa ne spreči

osećaje silne da gore bez kraja….

 

Nikada nam isti vetri lica mili

samo noć to kišna nad srcima pada;

Prijatelji moji, ma gde sada bili

       sa vama se lakše i živi i strada….

 

dragi pesnici,Vama da dar…..

 

BUĐENJE

 

Urča zora, ne mareći za me

nemirno jutro okrznu mi rame;

to svileni veo dana se prosu,

pa čipke bele natopi u rosu.

 

Kome još sviće ovakva lepota?

Čije senke prosipa ova divota?

Da li još neko žubor dana sneva,

da zarudi život, u tren, k’o da seva?

 

Bljesnu munja srca, ove zore rane

iz mastila neba razli na sve strane;

da povrati ono što ponoć joj uze

i šapnu mi tiho, u kragnu od  bluze:

 

“Onaj što me posla u odaje ove,

da budim te,djevo, i iz čaše nove

dam ti žive vode, okupam te njom

darove ti šalje, ispod duge dom.”

 

Ja otvorih oči, sve sam jasno čula,

pan zasvira jasno iz hiljadu frula

da su zemlja, nebo i reka duboka,

sva bogatstva sveta,u zenici oka!

ПУСТИ МЕ

               

Пусти ме

потајно у ћелије,

баш у те-оне зреле, најсмелије,

   у миоцвату и једром ластару….

Пусти ме да харам

нервима и жилама

и да ти у њима, свим силама

     служим, као господару…..

                                            ………….и то ми није довољно….

 

Зато, пусти ме,

баш ту-у дугу сна,

да је подноћ

предано собом творим,

у мека бунила

пусти ме,

да твојим грозницама

              изнова, у њима горим……….

                                             ………….пусти ме, својевољно……

 

Низ бистре потоке

у шуми мисли

баш ту- ме пусти,

да их мастилом чежњи замутим….

Пусти ме, а онда,

све, све ми не изусти

ни да сам рибар у чуну и

       плутам по теби, док ћутим…..

                                              …………премало и то ми је……..

 

Зато, пусти ме

у косе, под нокте,

да, и тада, са тобом

вазда растем, господару мој….

На чулне пашњаке,

баш у те-груде од полуде,

пусти ме

а потајно, остани само свој…..

                                                    ……………пусти ме….зло ми је…

                                                                                                                                                                                                                 

 

 SAMO TI I MRAK

 

                          Provukoh te 

                      kroz sito razmisljanja.

                      Bol i zelja

                      ne  mogase proci.

                               *

                      Hoce li ga vreme

                      procepati

                      i njih pustiti da odu?

                      Moze li, obe,

                                               u situ                    

                      zauzdati?

                               *

                      Provukoh sebe

                      kroz sito razmisljanja.

                      Ostali ste

                      samo ti i mrak……

                               *

                      Hoce li ga vreme

                      poderati

                      i pustiti vas da odete?

                      Moze li,obojicu,

                      iz sita    

                 ikada rasterati?

                              *

VRISAK

Uspravi me u pokornom padu

speri krv sa ovih ruku,

prigrli tu krhku nadu

zadnjih damara što u  meni tuku.

  Nadvisi sve talase ledne

  ponornica što u meni čuče,

   poštedi me makar noći jedne

     da sve sutra, ne ostane juče……

Samo još koji redak zatresi

    nek’ se zdrobe ploče sviju stenja,

   tada ,što je neumitno,nek’ se desi

     na ivici noža očaja i htenja…..

Žrtvenik, evo, život mi  sprema

duša crni žižak nek’ mu plati,

lomaču zapali,ti, devojko  nema

ugorenu senu iz milosti vrati.

A kad oganj tiše ostane da plamti

speri, pesmo, gar sa ostatka ruku,

krikom srca odjek nek’ se  pamti

       zadnjih damara što i sada tuku……..

 

НА ПОНОЋНОМ НЕБУ

 

Често Те нађем у крилу лептира,

                      на шареној мапи изгубљеног пута.

Док прозирном свилом Твој ме поглед дира,

                     још чешће је вечност краћа од минута.

 

Често задрхтим док травује трава,

                    кад чудесно газиш њене меке скуте.

Под прстима Твојим још свитање спава,

                   претапајућ’ , често, поноћ у минуте.

 

Често Ти на веђи заспим, тешко дишем,

                  за Тобом се душа ломи, једва бива.

Тад нежности драге уздасима пишем,

                  у кобној минути, што је свему крива.

 

А, Ти, коме зориш, ком’си бездан,тајна,

                  кад  стопама мојим замећеш све путе?

У оку Ти звезда, треперава, сјајна,

                 на поноћном небу, баш ове минуте….