Нове књиге: ПОГЛЕДИ – Анђела и Гордана Павловић

Rating: 7.75/10. From 8 votes.
Please wait…


Недавно је из штампе изашла књига ПОГЛЕДИ, аутора Гордане и Анђеле Павловић. Представљамо Вам је!


Гордана Павловић, Београд

Рођена 16.05.1971. године. До сада је објавила  књиге:

  • “Аманет”-поезија (два издања)
  • “Кад душа проговори”-поезија и проза
  • “Потка живота”-поезија
  • “Шкриња успомена”-кратке приче
  • “Пукотине срца”-вишејезична поезија
  • “Челична воља”-роман 2015.год и друго допуњено издање 2017. године.
  • “Вртлог” -приче и есеји
  • „Завештање мом српском роду“- приче о злочинима над Србима 2016. и  2017.  друго допуњено издање.
  • „Светлост кандила“-духовне мисли, песме поуке, 2017.
  • „4320 минута српског генија“-коауторски роман са академиком Олгом Зорић, 2017.
  • „Жигосање истине“-фото роман о штампи, коауторски са Радомиром Смиљанићем.
  • „Тесла јуче, данас, сутра“- драма (двојезичнасрпско-енглеска), коауторски са Николом Лончаром
  •  „Божијом промисли вођена“-роман, 2017.
  • „Молитва без речи“-духовне мисли, поуке, есеји, 2018.
  • „Мирисом тамјана пиши ми, сестро Српкињо“-кратка проза, 2018. коауторске приче  са Анком Илинчић.;
  • “Ароматом ладана пиши мне, сестра сербка”- издање на руском језику, 2020.
  • „Сузе соколице“-поезија, 2018.
  • „У кухињи сећања“-проза, 2019.
  • „Зрно снаге и утехе“-проза, 2019.
  • „Душе благодати“ -одабир је најлепших беседа и поука Светих
    Отаца, приредила заједно са Љубишом Павловић, 2019.
  • “Погледи”-коауторска књига са Анђелом Павловић,есеји, 2020.
  • “Зерно силы и утешения “-приче, есеји, кратке мисли, на руском језику превод књиге “Зрно снаге и утехе”, 2020.
  • „Пут спознаје“, приповетке, 2020.

Роман “Челична воља” је проглашен за најбољи роман ИК СВЕН  за 2015. годину и због свог квалитета и јаке поруке коју носи заступљен је у школским библиотекама широм Србије, а 2017. доживео је своје  друго допуњено издање.   

Песма “Шта ће ми?”-у јуну 2014. године  освојила је другу награду на Међународном фестивалу “Лирични гласови” у Бугарској. Њене песме и приче су  објављене у преко 100 различитих зборника и антологија.

*Књига „Завештање мом српском роду“ је ауторки донела Високо интернационално признање  академије „Иво Андрић“ за неговање српске хероике и духовне традиције. *У јуну 2017. године награђена захвалницом и медаљом „Теслин народ“, од стране Теслине научне фондације, за  несебичан рад и промоцију лика, дела и визије Николе Тесле.

*Роман „Божијом промисли вођена“, је награђен као најбољи роман ИК СВЕН за очување духовне традиције и српске хероике. Удружење Теслин торањ у Србији, у фебруару 2018. године, доделио јој је специјалну захвалницу за пропагирање Теслиног дела.

*Добитник прве награде “Митрополит Јосиф Цвијовић” за своја дела на конкурсу редакције Наше Ужице 2019. године

-Члан је Удружења књижевника Србије и редован члан Матице српске, Нови Сад.
-Члан Српског удружења „Ћирилица“ Београд
-Члан “Седмице” из Франкфурта (подружница УКС-а);
-Члан “Горске виле” из Подгорице (Колективни члан Матице Српске);
-Почасни члан књижевног клуба “Душко Трифуновић”-Кикинда;
-Почасни председник Удружења слободних стваралаца “Алекса Шантић”- Република Српска.
Рецензент је преко 100 књижевних дела у Србији и иностранству и уредник је великог броја књига.
Заједно са супругом Љубишом Павловић приредила је и уредила многе заједничке књиге и антологије, међу којима су и: “Причај ми родни крају“; „Не дирај моје огњиште“; „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“…


Песме су јој преведене на македонски, енглески, немачки, бугарски, албански, словеначки  и као такве презентоване у различитим новинама и културним установама широм света. Поједини текстови из књиге „Завештање мом српском роду“ објављени су на великом броју  интернет портала, новина (Нова
српска политичка мисао – часопис за политичку теорију и друштвена истраживања; Српске Новине- Црна Гора) и изузетно добро прихваћени од стране читалаца.


Живи и ствара у Београду, уз подршку својих најмилијих, супруга Љубише, сина Николе и кћерке Анђеле.

Гордана Павловић – ОСТАЋЕ ЖАЛ…

Пажљиво скидам наталожену прашину са потиснутих сећања, која су годинама чамила у закључаним шкрињама подсвести. Старим кључем отварам полузарђалу браву. Све у мени трепери. Осећам да  добро ми знан садржај отвара привидно зарасле ране, подиже буру емоција, оставља крхотине да их голим рукама расклоним. Шкрипа поклопца, после толико дугих година, јечећи саопштава поуке и    јасно ми даје до знања да је дошло време за „Сумма суммарум“…

Остаће жал…

Што сам прерано закорачила у свет одраслих, иако га нисам разумела, нити ми се допадао,  одричући се трчања по мирисној ливади, плесања на киши, безазленог смеха и игре са лептирима. Што ми је воља постала челична, а добрано се ни умити нисам нисам знала, напрезала се мимо граница својих могућности само да бих доказала да сам вредна живљења…

Остаће жал…

Што никако спречити нисам могла када су ми младост мецима изрешетали, крвљу обојили, терајући ме да погнуте главе корачам у колони оних што огњиште родно напуштају. Најлепше године у црно су ми завили, срце разрезали и оставили тако да и дан данас куца…

Остаће жал…

Што сам на плећа своја терет туђи преузимала, који ме до земље савијао, вукао ме више него ја њега, само да ми штогод не замере, да се не увреде. Од бола, умора, јецала крадом, да нико не види, нико не чује. Срамота ме било признати тежине што ме сламала, вођена жељом да другима помогнем, а самој себи нисам могла…

Остаће жал…

Што сам дозволила да кошуље, које су ми давали док сам се борила да преживим, носе мене, а не ја њих, осећајући се понизно и јадно пред дародавцима, који су  на моје очи ликовали. Крпила сам их тугом, док ме крагна немоћи стезала све јаче, недовољно да ме сасвим угуши, попуштајући за покоји удах, колико да животарим. И таквој обували ципеле, изношене, превелике или премале, да би се церекали док се саплићем, падам и раздераних колена поново подижем…

Остаће жал…

Што сам упорно игнорисала инстикт у себи, онај добро знани грч у стомаку, при сусрету са појединцима, за које сам гајила наду да су људи. Дочекивала их, помагала, истински се радовала, не желећи да видим злокобне погледе, скривене намере и нож који су крили. Силина хињског ударца у леђа, спуштао ме на земљу, праћен неверицом, сузама, које су све више браздале ми лице…

Остаће жал…

Што нисам на време научила оградити се бедемима тишине, па и од оних најрођенијих, који су сву извезену пружену љубав цепали, све ниске бисера поштовања бацали, од мојих преклињујућих погледа главу окретали. Остајали глуви, неми, док сам их очајнички дозивала сама остављена на брисаном простору, шибана ветровима, жедна утехе, гладна загрљаја. Нисам прихватала да се камен сузом разбити не може, нити да поједина срца врата немају…

Остаће жал…

Што сам касно научила да праштам…Хвала Господу што ме на време опомену да није моје да судим, већ да опростим, како бих мир у души пронашла. У молитви се  окрепила  и чувала оно што имам, моје најмилије… И спонтано, поново дође песма славуја, мирис смиља, осмех детета, показујући ми да сам вредна живљења, иако негде дубоко, дубоко у подсвести, за оним непромењеним, а  проживљеним у прошлости остаће жал…

СУДИЈЕ

Бат мојих  корака одјекује великом двораном. Пуна сам зебње, коју покушавам сакрити. Не, нећу дозволити  да примете стрепњу, која ме целу обузела. Сама себи делујем ситно, наспрам величине просторије у коју ме уводе. Подижем главу и пркосно  гледам.  Преда мном шест тронова, високо уздигнутих. На њима седе људска бића, у одоре црне обучена. Сваком од њих појединачно, на капама, једва приметно извезен жиг звери-три шестице. Муњевито ми пролази кроз главу:

“Они имају људска обличја, али ниједан Човек није. То су Божији непријатељи! Белосветски владари који господаре силом својом свим народима и језицима! Требам ли страховати од пресуде њихове?“

Један од њих проговара:
-Ти си Српкиња?
-Јесам!-спремно узвраћам.
-Знаш ли зашто си овде?
-Не, али могу претпоставити.
Други љутито узвикује:
-Не, претпостављај и не мисли! Твоје је да одговараш на постављена питања и радиш шта ти се нареди.
Трећи држи велику књигу, листа је, застаје, а онда хладно говори:
-Ви, Срби, мислите да имате богату историју?
-Имамо-кратко одговарам, а понос у мени нараста.
-Е, па, нећете је имати-цепа странице књиге, које падајући на под постају пепео.
-Видиш, једним нашим потезом нестаје. Ако ниси покорна, неће бити ни цара Лазара, ни вашег Обилића, ни јунака Албанске голготе, свега онога чиме се поносите. Твоја деца и деца твоје деце живеће без прошлости-окреће књигу и показује ми празне странице. Наставља гласно:
-Ту ће, мала моја Српкињо, писати да сте злочинци, изроди, убице; народ мржњом задојен и као такав обележен да буде истребљен.
Ћутим.
Свесна њихове моћи и своје немоћи. Свесна сам свих грешака, које су нам се о главу обиле  и које су ме довеле ту где сам сада. А опет, онај мали ген цара Лазара, што  се поколењима преносио са оца  на сина, мира ми не да.  Држи ме усправном пред светским владарима, зверима. Снагу ми даје крст од тисовине, од прадеде наслеђен, што га око врата носим, уз саму грудну кост ми наслоњен, душу греје.
-Пишите шта вам је воља. Код вас је пушка и метак, а ја сам на нишану. Ви сабљу ми над главом држите, док ми светиње узимате. Правду тражим, а гиљотину ми спремате. Истину говорим, а ви ме лажима разапињете. А, ето, још дишем и пред вама стојим…
Настаде комешање. На одорама црним избише црвене флеке. Владари их отресају,  узнемирени, видевши да из њих крв искапава и под целе дворане покрива.
Најстарији узвикује:
-Ко си ти да правду тражиш? Да истину захтеваш?! Ми смо правда и ми кројимо истину! Ти си нико и ништа! Протува! Сметња у нашим плановима!
Ти, Српкињо, немаш право на ишта своје-ни земљу, ни државу, ни породицу. Немаш право ни на децу своју! Све ћемо ти узети. Унизити и понизити, да ћеш мања од црва бити!
Његов бес, моју смиреност изазива:
-Можда… -смирено говорим:
-Може вам се. Ви управљате малим народима, малим државама. Можда сам црв, али не заборавите-црв дрво нагриза, греде од којих је кров начињен. Полако, упорно, стрпљиво и кров ће вам се на главе срушити. Ако сам нико и ништа, што сте се на мене устремили? Што кидишете на све што је српско? Можете нас сатирати, али Србин се неће покорити!  Биће, ипак, да је моје старије од вашег, самим тим и мудрије или што Бога у души носим, а Његова је правда изнад ваше, па стрепите? Ни добро, ни зло вечно не траје, као ни живот ваш или мој. Само је Бог вечан и слава је његова.
Кроз ваздух се зачу фијук мача. У делићу секунде осећам хладно сечиво иза потиљка. На чудан начин видим сопствену главу како пада пред безбожничке тронове. Још пар тренутака ми битише душа у грудима, а онда се вину изнад дворане…
Отварам очи и  импулсивно пипам тело, рамена, главу. Под снажним утиском свега, стишћем крстић од тисовине…

Шапућем:
“ Хвала Богу, ово је само сан…“
Да ли је?



Анђела Павловић

Анђела Павловић  рођена 16. јануара 2003. године. Са поласком у школу и учењем првих слова почиње  самостално да  ређа прве стихове.  Од другог разреда основне школе добија и прве награде:  за песму ,,Стојим пред ликом Светог Саве” прва републичка награда, затим међународне награде у Италији, Македонији и многе захвалнице и признања, као и плакету – сертификат Фондације Никола Тесла.

Песме су јој објављене у многим зборницима: ,,Сунцокрети”, ,,Мали победник”, ,,100. младих талената града Београда”… Библиотека основне школе „Петар Кочић“,  је постала богатија за 150 књига захваљујући њеном писму градоначелнику града Београда.

Учествовала је на многим манифестацијама, промоцијама књига, где је представљала своје стваралаштво, Сајам књига, Теслин дан… Прву књигу „Врата детињства“ је објавила 2014.године, а друго издање је објављено 2021. Године. 2019. је преведена на руски и објављена под насловом: „Двери детства“.

Са одрастањем њено писање постаје зрелије и као такво запажено од професора и  књижевника. Ово је њена друга књига, а тренутно је у припреми трећа књига. Налази инспирацију у стварима и људима које је окружују. Њена свакодневница и машта покрећу њено стваралаштво…

Анђела Павловић – ОСМЕХ СЛОБОДЕ

Седим у тишини. Сан  бежи од мене уплашен  од силног гракања гаврана, црних птица што на зло слуте. Мирис буђи  и трулежи зидина улази ми у ноздрве. Овде светлост не допире, не само због дасака и решетки на прозорима. Мрак. Тама у којој напипавам сопствене, болне удове. Да ли је овако  на  шестом  небу Дантеовог раја? Да ли је праведно вођење туђих битки без поговора? Да ли је то циљ рата? Заробљена у кавезу сопствене свести и савести,  не видим, не дишем,  не чујем. Не постојим. Звецкање  зарђалог катанца подсећа ме да сам нико и ништа. Број. Тежак ланац ограничава  покрете мог крхког, исцрпљеног тела.   У тренуцима најдубљег понора мој ум бесни, вришти без гласа,  гребе крвавим ноктима, очајно тражећи наду да ће све бити готово ускоро, иако  нема ни тачка светлости да јој обасја пут. Гледам на оно што је остало од мене  однекуд извана, као једини начин да преживим. А сама, потпуно сама…

Средина двадесетог  века. Ваздух опор и тежак, са мирисом рата. Завесе у кућама натопљене  сузама мајки и преплашене деце, цеде се на пропале подове. Успорено,  моја дуга коса пада на земљу. Прелазим руком преко обријане главе.  Све емоције дрхте у мени. Закопчавам последње дугме на униформи, стављам шлем и брзим кораком напуштам родни дом. Не осврћем се, јер би ме то сломило.  Сусрећемо једни друге свесни да сваким кораком нада да ћемо видети своје ближње остаје далеко за нама. Корачамо у колони, прекривени злокобном тишином, која нам јасно поручује да идемо ка смрти. Било је време да се прође основна обука за војнике.  Није тежак физички напор, већ  психички. Генерали  се својим добро опробаним методама старају да изгубимо сва осећања, отупимо, како никад више не би пустили сузу, нити се заузели  за другога или  себе. Уче  нас да је бол само илузија. Снови и свака радост устрептале младости одлазе негде далеко, код неких срећнијих вршњака у далеким земљама. Овде изданци пропупају, али не цветају. Није им довољно што умиремо од крвника Немаца, већ су нејаки умирали на лешевима другова… Младе, напаћене душе више се не смеју.

Свега ми је доста. Не желим да будем део ове смрти, али за отаџбину, моју једну и једину,  вреди умрети. Уби ме сивило, опор мирис крви испод ноктију. Држи ме жеља да видим своју мајку. Неће се остварити. Немачка бомба  погодила је  нашу кућу и моју мајку, и сестру, брата…Од тада у мом видокругу титра равна линија.

Свиће тмурно јутро. Видим му обрисе на решеткама. Изнемогла чујем сирене, али их надјачава бат немачких чизама и љутитих повика. Ћелије се отварају. Стежем подерану кошуљу уз тело, док нас постављају уз зид. Дечији страх у мени нестаје са првим рафалом. Коначно је готово. Склапам очи и крећем пут вечне таме, док ми  душа остаје заробљена у благословљеној Србији.

Двадесет година касније, на месту рушевина, у част погинуле деце, изграђена је школа. Данашња младост ту учи, пише, одраста…

Понекад се из тих темеља  зачује јецај угашене младости, што је сурово гурнута у борбу са само једним правилом: убиј или буди убијен. Из темеља зграде одјекују питања: ”Да ли би имали снаге да проживе  њихову судбину? Да ли би садашње генерације могле да бране своје огњиште?“ Одговор знам…

Моја крв и крв мојих вршњака остала је дубоко у земљи испод ове зграде, али гени, храброст, патриотизам,  љубав према мајци Србији сија у погледу сваког ђака. Само треба мало пажљивије гледати, слушати… Кроз ходнике школе, у осмеху слободе живим.

ДУШМАНИНЕ

Тако је сетно јутро, безосећајни човече. Извади ту сламку из уста, упристоји се. Ако сам ти већ заробљеник, дај себи одушка. Остави се тог пиштоља, већ си упуцао моје лептире. И даље ми шушти у ушима. Откинуо си им крила мислећи да ће теби бити кориснија. Њихову нежност си осакатио. Кад си последњи пут свог коња напојио? Гађај ме, гађај ме том огавном кривицом од које сам бежиш. Џаба ми лепиш фацу кесом, као да је етикета. Знам да ме сматраш трулом леством и знам да ти је у џепу фарба да ме преобратиш.

Стреле су ти очи, а јабука ми је на глави. Речи су ти у појасу, увек у приправности да се одбраниш.

Не јадај се, доносим ти опрост у фијакерима пуним тамбураша и трубача. Седи поред мене, удахни ваздуха са моје стране. Зар не осећаш мирис свеже покошене, неутешне, младе траве. Погледај се, види како примаш ту сиву боју као крпа воду.

Душманине, опорави се… Баци тај шешир у воду, пусти тог коња у дивљину и бежи, бежи далеко… Настаће помрачина моје чамотиње.

Visits: 2924
Today: 3
Total: 1519262

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif