НОВА ЈА – Тамара Ристић

Управо седим сама
Док страшан призор затичем.
Понашам се као дама,
А на ивици сам да заплачем.

Ово није моја машта.
Ово је нешто дубље.
Тера ме да завирим више,
па угледам:
Једна госпођа на обали
реке пере рубље.

У њеној близини,
у очима неког клинца
Видим жељу да на свету
не постоји ниједна скитница.

Поред њега шепа
највернији пријатељ,
Док прекопута,
у школи без светла
вредно ради учитељ.

Видим шта се дешава,
А ништа се не решава.
Трудим се да жмурим,
Ове сцене растурим.

Не могу да се одупрем,
Жарко желим да се одрекнем
Свега што ме спречава да будем јака.
Ипак, све више схватам да
ниједна могућност није лака одлука.
Трза ме ова столица
Што ме је гвозденим ланцима
сама везала за себе.
Хоћу да од ње побегнем што даље,
као од криминалца,
А њој је циљ свакако да ме огребе.

Будим се из сурове тмине,
Ал’ схватам да су прошле године.
На сваком путу прашина се диже
И ниједно биће од тога не побеже.

Морам да завирим даље у овај свет,
Да признам да живот ником није леп.
Морам ове столице да се ослободим,
Да преокренем ствари и ја њу заробим.

Схвативши само да је једна прилика остала,
Успела сам – нова особа сам постала.
Узела сам ствари у своје руке,
Решила се сваке могуће муке.

Ланци су пукли, прошло је време.
Живот настављам, заобилазим проблеме.
Контролишем себе, не прећутим ништа
И од тог тренутка моје лице блиста.

© Тамара Ристић

02.02.2022.