Дође ми тако, слике зароје,
Малени дечак, шума, поточић.
У руци Башта сљезове боје,
У машти Грмеч, Хашани, Ћопић.
Све беше просто, био сам дете,
Зврндов што иште звездане зоре,
Што сања Орлове како лете
И воли Јежа, Бранкове форе.
Лако се сруши то царство књига
Кад живот страшне проблеме пружи.
И стварно — срећа, па десет брига —
Зар живот само за тугу служи?
Кад стигне слутња од ноћи црња,
Будућност буде ко пена мека.
Јаве се пољар Лијан и Луња,
Време што верно у души чека.
Оживе дани из ђачке клупе,
Време кад срећа био је план,
Лепоте Уне, описи Крупе —
Слике што лако испуне дан.
Тек сад разумем — тај дечак живи,
Само се скрио, тако му драже.
Крију га магаре и мишић сиви
И мачак испод Бронзане страже.
Кад падну магле, бледи тренуци,
Вера стрпљењу дарује снагу.
То сам што јесам — сањар по струци,
Маштом дечака у инат врагу.
Дође ми тако, слике зароје…