
ГРЕХ БЕЗ ОПРОШТАЈА
Оковане студи, жеља непролазна,
предуге тишине ишчитаних страна;
како без злочина да се ближи казна?
Како после ноћи нема светлих дана?
Омеђене руке, залеђени даси,
од сужња би хтеле жртву и задњи пост.
Зар у овој тмини ико да се спаси?
Зар баш никада неће да попусти мост?
Опраштају сени, опраштају људи,
опрашта и небо што но шири руке;
ал’ како ће онај што се непробуди,
што у земљи црној окончава муке?
Његов опрост неће дочекати нико,
нит ће смирај живом буктињу да блажи;
а заливен старим нови грех изнико,
о, злочина има, ал’ казну не тражи.
© Весна Кањо Милошевић
(Прочитано: 191 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.312.324 пута)
Zahvaljujem poštovani gospodine Komazec
Dobrodošla Vesna!


Poštovani gospodine Obradoviću,
hvala na divnoj dobrodošlici!