Ноћима плаче небо над Београдом,
Тмина је, лампе чкиље, једва сијају.
Царује пуста поноћ душом балканском,
У сенци модрих звезда лутам Скадарском.
Посматрам људе кроз прозоре времена,
Кафане ко музеји тајне чувају.
Под сваким кровом нека прича скривена,
У свакој чаши ехо твога имена.
Самотно срце тражи спас од лудила,
У грозду лажне среће, вину руменом.
Знам да је грешка, да би ме осудила,
Али на овај дан си ме пољубила.
У свакој песми слово да ме растужи,
Стих или тужна строфа, безброј сећања.
И виолина жели да ме оптужи,
Па сипа со на рану, бол да продужи.
Победник, свитање и укус пораза,
Сломљеном срцу зора гаси надања.
Милује киша сваку бору образа,
У бари видим странца тмурног одраза.
Јутро и ушће река испод тврђаве,
На месту наше клупе, храст је посађен.
Иницијали, срце, даске пропале,
Уједом времена, прошлост су постале.
Александар Недовић