САН СТАРОГ АЛАСА
Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.
Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.
Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.
До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.
Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.
Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…
У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.
Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.
Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.