Majka me pita, imam li loših ocena…
Imam li koju slabu?!
Rek’o:”Nijednu slabu… sve su beton!”
Imam keca iz matiša,
a, bogami, biće i iz ruskog.
Za kaznu me učitelj Sava prebacio,
da sedim s Milicom…
Zato što je ona, “kao”, dobar đak…
a, ja sam “kao”… loš đak!
Ja kukam, “kao” neću,
“Biću bolji… Obećavam!”
a, već sam prebacio, brže bolje,
pola stvari na njenu klupu…
I što više ja kukam,
on sve uporniji…
A, meni se “kao”
ne odvaja od Mileta ciganina!
Jes’ on dobar k’o leba’,
al’ sve trpa žabe po džepovima,
stalno mi krade gumicu i žvaće je…
Uporno mu tvrdim:
“Mileee! To nije guma za žvakanje,
već za brisanje!”
A, on uporno: “Kako nije?
Pa, istog su ukusa kao one,
što ih lepiš ispod klupe i stolice!”
Kad sam seo kraj Milice,
ona se nešto, sva ispravila…
Pa, zaklanja svesku rukom i kosom…
Kažem joj ja: “Skloni tu ruku!
Učitelj me stavio da sedim kraj tebe…
i prepisujem! Da budem bolji đak!”
“Skloni tu ruku…?!”
Ona se pravi da me ne čuje.
Ponovim par puta,
ona ni da trepne…
Uhvatim joj ruku, da je sam sklonim…
Ona pocrveni,
a ja zaboravim šta sam uopšte hteo…
(C) Ratko Petrović
“Tri godišnja doba i smrt…”
