В Р Е М Е З Л А
С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.
Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.
Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.
Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.
Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.
Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.
© Бранко Мијатовић 2021.
