У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.
И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.
Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Понекад задрхти као врбе нежне
кад повију гране и не дају ником
да их разголити као неизбежне
трагове кад зими, ветар са урликом
развеје утами ноћи ледне, снежне.
Да л’ сазнаће неко шта се у њој збива?
Можда жели немир немир што некада узе
Жубор нежне душе, па се сада скрива
под плаштом лепоте, а прикрива сузе,
јер најлепше снове не може да снива.
(C) Душан Kомазец