РАДОЗНАЛЕ
Ви што сте надвисиле лепоту,
где сте се скриле далеке,
чекали смо осмехе Ваше,
кад ништа без Вас није могло лепше да нам се деси,
кад оно што је било нестварно,
ненадано се збило,
на Вашој од цвећа шареној адреси.
Тихо ,тајновито као музика када се слуша,
чекали смо писма намирисана,
заједно ћутати знали,
после смо рецитовали Бодлера,говорили МОПАСАНА.
Падале су радосне кише,
рађале се тајне,
и ништа више.
Од онда пуне чаше су празне,
суморна се рађају Сунца
и песма је клише.
С ким да се враћамо као некад блиски,
коме да се пише?
Када сте са собом кренуле,
отишле сте велике,
за Дон Жуане бледе, радознале ,
или за Баш – Челике.
НОСАЧ
Кад би могао, са собом би понео,
целог света муку,
све заједно у једном јауку.
Кад је њему тешко,
нек је другим лако,
ако им затреба,
за њих би и плако.
Човек се појавио са знатним закашњењем иза доласка живота на ову округлу магистралу, бол и живот као сијамски близанци заједно од свога почетка настају и нестају. Бол је дочекала човека на почеткеу првих његових пораза, а онда га увела у прве победе.Без бола човек би био крхкији, нежнији али и свирепији. Живот без бола постао би несносан од људског мизерног, човека не би могло спутати ништа у разуларености његовој. Тек када осети бол човек се сети да иза угла времена вреба смрт, сретне се са страхом, схвати да лимити постоје, да ништа није вечно па ни он. Бол указује на вредности и мане човекове природе ,отвора дубоке видике, а да не постоји , да га није, човек би наружио постојање своје, сусрети би били без емоција, уметност без песама, слика. Када је нечовештво у близини болом се брани највећа величина отаџбина. Болу се треба поклонити, он је велика тема ,ко би икад иза свога дела
стао, да бола нема ?
© Андреја Ђ.Врањеш.
