Tiha zimska noć.Samo kiša,koja rominja u ove kasne
sate,remeti tu noćnu tišinu,mir i spokojstvo.
Divno,san mi dolazi na oči,spava mi se.
Tiho spuštam roletne.Moj pas,terijer,moja Bubica stoji
i nestrpljivo čeka da se spustim na kauč.Oboje volimo kad se
sklupča pored mene,zagnjuri pod pokrivač i tako zajedno
sanjamo svoje slatke snove.
Ali nije dugo potrajalo.Bubica je snažno lajala i skakala
ka prozoru odakle je dolazila vika i galama od pomešanih
glasova ljudi koji su bučno nešto međusobno raspravljali.
Podigao sam roletnu,a onda,otvorio i prozor radoznao
da čujem gde gori i šta je to tako važno u ovo gluvo doba,ove
mirne zimske noći.
Na autobuskoj stanici ispod mog prozora stajala je grupa
od nekih desetero ljudi koji su se veoma žustro svađali zbog
“naših” i ” vaših”.Jer,”ovi vaši sad hapse naše…”govore jedni,
“kao što biste i vi da ste ostali na vlasti hapsili naše”odgovaraju
drugi.
Politika i dalje svuda oko nas,na ulici,u kafanama,na
slavama,u kućama,u našim životima.Politika i politačari,koji
vođenje države shvataju,skoro,kao driblanje u fudbalu.
Uništili su nam,evo,već tri decenije života.Nema više ni lažne
nade,poznat je samo put u nigde.
Nema “naših” i “vaših”.I “naši” i “vaši” su njihovi.Malo
se hapse,malo se slikaju,onda se malo zaboravljaju i na kraju
oslobađaju.I niko i nikada neće vam vratiti ni deo onoga što su
vam”naši” i “vaši” pokrali.A krali su iz oka.
I ne treba ih hapsiti.Neka samo žive naše živote,živote
prodavaca po pijačnim tezgama,živote ljudi u svratištima ili
onih što spavaju u plastenicima i kartonskim kućama.Možda
još bolje,da žive život onoga što je pošao po svoje zarađene i
neisplaćene plate sa pištoljem u ruci.Umesto da mu daju plate,
oni su ga poslali u ludnicu.
Živeti u Srbiji životom običnog građanina-to je najveća
kazna,božja kazna.
