БЕРЕМ РЕЧИ

БЕРЕМ РЕЧИ

Берем речи врелије од жара.
Рушим своје сопствено чезнуће.
Ако мора, нека и изгара,
Није срце од топлине вруће.

Круни ми се бехар и мирише,
Али нешто у мирису слутим.
И слутње се ко стакло разбише,
Сам сам! Хладан као стена, ћутим.

И, елем сам скренуо с памети,
Елем ме је притиснула тама,
Волим кад ми мисао полети,

Сваки осмех на њеним уснама,
Као шетњу по росноме цвећу,
Ако морам… нећу, хоћу ли… волећу!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74